Znam da ovo zvuči neverovatno, ali postoje stomatološke ordinacije koje ne drže stomatolozi.

Vlasnici su nesvršeni i svršeni zubni tehničari, kozmetičari, pa sve do vozača kamiona.

Na periferiji postoji jedna takva ordinacija koja radi bar 25 godina da ja znam; gospođa vlasnica je starija od mene, završila je srednju medicinsku kao zubni tehničar – ali nije maturirala; njen nekadašnji razredni starešina je moj pacijent, pa znam :).

Elem, dama ponekad zaposli nekog stomatologa, ali obično radi sama… Svi mi smo viđali bezbroj pacijenata sa njenim… “radovima”.
Tu ordinaciju smo pokušali i da “zatvorimo”, kao esnaf, ali njoj niko ništa ne može, što je posebna priča.

Prva njena pacijentkinja koju sam ikad videla je imala 24 godine. Tada mlada žena sa malenim detetom, veoma atraktivna – sa dugom kovrdžavom crvenkastom kosom, ali – nijedan zub u gornjoj vilici.
Na moje čudo – u donjoj svi zubi, i to zdravi, samo jedna plomba.

Sad, kad vidite tako nešto, obično pomislite na udes, traumu ili slično. Pošto ja obično ne pitam pacijente šta im se desilo, osim ako nije baš neophodno za dalje lečenje, pitam kakve ima probleme – žena kaže da je došla da joj se napravi gornja totalna proteza.

To se radi kroz nekoliko proba, koje idu dan za danom, okvirno za nekoliko dana sve bude gotovo.
I – neminovno – za to vreme ja čujem priču.

Mladoj ženi je “koleginica” lečila devet gornjih zuba… Ona je oticala malo od jednog, malo od drugog zuba, sve se to oteglo beskonačno – o finansijama da ne govorim, onda je izgubila nerve i otišla kod zubara u firmi.

Čovek je rekao – da je sve za vađenje… Mlada žena nije poverovala, otišla je još u lokalni dom zdravlja – tamo joj je rečeno isto.
Šta čovek da kaže.

ordinaciju

Dotičnu “koleginicu” nema ko nije tužio, nema ko od nas nije veštačio, pokušavali smo svašta – i kao pojedinci, i kao udruženje, i čak i vrlo ugledni joj nisu ništa mogli… mislim da i danas radi.

Mi – kao esnaf – ne možemo da joj pariramo, u profesionalnom smislu.
Ona radi, recimo, totalnu protezu iz jednog otiska, za jedno pre podne. Kako, i na šta to liči sa naše tačke gledišta – to je posebna priča…

A mi – čak i ako ne spavamo noću sa pacijentom zajedno – tehnički ne možemo da “isteramo” nekoliko proba za manje od dva dana, a da ne govorim o drugim vrstama radova. Gubimo bitku… I to je tako vrlo dugo.

I šta sad da radimo.
Ja ne mogu da objasnim pacijentu da će moja proteza biti bolja u svakom pogledu, ako je njegov rođak već kod nje napravio neki rad i “vrlo je zadovoljan”.

I još ako ga “koleginica” ubedi da je rad triput skuplji nego moj jer je toliko i “kvalitetniji” (a verujte da je veoma ubedljiva), gubim odmah u startu…

I tako to ide… :(

 
……….
Ilustracija: http://obamanada.com/