PRVO.
Ne postoji lak način da se ovo kaže, ali Tito je umro.
Ja sam otprilike vaših godina, imam odraslo dete, znam da je nama iz SFRJ malko teže da to prihvatimo, ali evo da mi verujete na reč.
Isto tako, ni SFRJ odavno više ne postoji, i živimo u zemlji Srbiji.
“Zemlji”, jer (citiram Montevideo convention) državu definišu:
– stalna populacija (sa državljanstvom te neke države),
– definisana teritorija,
– vlada,
– sposobnost (kapacitet) te neke države da uspostavlja odnose sa drugim državama.
DRUGO.
Vaša deca, ta koja odlaze, znaju šta rade.
Ponavljam: ZNAJU ŠTA RADE.
Po cele dane slušam roditelje koji o svojoj dečici od 25, 30 ili 40 godina razmišljaju kao da imaju 5.
Aman ljudi…!
Oni do momenta kad krenu, ne samo da već znaju jezike,imaju sertifikate koji “tamo” vrede nešto, znaju o toj zemlji sve što se može znati, nego neretko imaju i pisamce od firme koja ih čeka.
Pokušajte da shvatite da je današnji mlad svet daleko manje sentimentalan, daleko više pragmatičan i racionalan nego mi što smo bili tada nekada – I DA TO NIJE MANA.
TREĆE.
Samim tim…
Nemojte im pričati priče protiv zemlje kojoj streme i ljudi te zemlje, ne služite se taktikom “ogadiću mu, pa će se predomisliti”.
Nemojte ovo raditi iz sledećih razloga:
– kako rekoh, to vaše “dete” zna daleko bolje od vas kako je tamo i šta ga čeka,
– “terapijom odvraćanja” omalovažavate zdravu pamet vašeg deteta, a verujte da toga imaju više nego mi,
– vi lično ispadate davež koji smara o nečemu o čemu pojma nema; većina ovakvih roditelja ima otprilike ovakva saznanja o zemlji u koju dete odlazi.
I POSLEDNJE…
Vašem detetu je potrebna podrška, ljubav i razumevanje.
TO imajte na umu.
Promeniti državu, jezik, radno mesto, nije nimalo lako.
Da nose još i teret roditeljske osude, veliko je zlo.
Nemojte dozvoliti da se to desi.
To što odlaze – ne znači da vas ne vole.
……..
Tekst napisan zbog toga što počinjem da viđam previše vršnjaka koji deci koja odlaze prave pakao od života, sa takvim “argumentima” da meni skače pritisak…
Ilustracija: http://en.dhammakayapost.org/dhamma/?author=4
11/06/2015 at 17:34
Bravo! Svako treba da bira svoj put. Svako treba da ode tamo gde misli da ce mu biti bolje. Da bar pokusa, jer ako ne ode vecno ce zaliti i kriviti roditelje za to.
Na slicnu temu sam i sama na svom blogu napisala tekst. Doduse, polazna tacka bila je da roditeljima, ako puste decu da odu, nece imati ko da pomogne kad ostare. Kakav primer time daju svojoj deci? I ono sto ste naveli, pored svega treba da nose teret roditeljske osude. Ne dragi roditelji, to nije resenje.
11/06/2015 at 17:42
Zahvaljujem.
Mislim isto što i vi – ko želi da ode, misli da može i ume, treba da ide; ko misli da može ovde, treba da ostane.
No, potpuno mi je neverovatno koliko zlobe (nema tu druge reči, a da zvuči kako-tako kulturno) “isijavaju” pojedini roditelji. U potpunosti shvatam da žale primarno SEBE, ali vidite…
Kao što viđam vrlo mnogo mladog/mlađeg sveta koji želi da ode, jednako mnogo poznajem starih roditelja kojima su deca odavno u dijaspori.
Verujte mi na reč – njima ništa ne fali. Boluju kao i mnogi drugi starci, ali je moj ukupan utisak da su srećniji, vedriji i da bolje žive od onih koji ovde imaju nesrećnu i (ne)zaposlenu “decu”, ogorčenu na sve što može da se vidi očima.
Hvala što ste došli :).
12/06/2015 at 16:58
Svaka ti je ka’ Njegoševa.
13/06/2015 at 18:50
Dobar tekst namenjen onima koji bi hteli da ih deca drže za suknju , odnosno pantalone celog života.
Ne bih da budem super mama, ali ja zaista želim sreću mojim ćerkama i volela bih da mogu da odu. Mlađa to po nekad pomene, ja je ohrabrujem.
Neka oni žive bolje i nama će srce biti puno.
A nostalgija za zavičajem, čežnja za sarmom iz mamine kuhinje, ma nemojte molim vas…