Pre neki dan gledam jedan tekst na temu “Ni tamo, ni ovamo” – u kojem autorka govori o dijaspori, o odlascima, dolascima, o vaganju, odlukama i posledicama.
Jedan divan, topao tekst koji mi se jako dopao, i posle kojeg čovek neminovno počinje da misli o tome ko je sve otišao, a ko ostao i zašto, i šta je sve posle bilo…
Bog sveti zna koliko puta u životu sam čula – što niste otišli, vaša profesija zarađuje onoliko na Zapadu…
Još jedna zabluda – naša diploma “napolju” ne vredi ni pet para, i potrebno je jako mnogo učenja i zadosta para da bi neko postao stomatolog koji može da radi sa pacijentima (ne želite da znate koliko košta licenca u Bavarskoj, recimo).
No, na stranu to – već rekoh da je jako mnogo mojih kolega i prijatelja u inostranstvu, odavno.
Ja bih bila slobodna da ih podelim na dve grupe: one koji su znali jasno zašto idu, kuda idu i šta ih čeka – i sve ostale.
I jedni i drugi su imali mnogo problema, i danas imaju; kada danas razmišljam o njima (sa mnogima sam u kontaktu), svako od nas je platio cenu – i oni koji su otišli, i oni koji su ostali – a cena se ne plaća uvek novcem.
U Srbiji se o dijaspori misli tako sve i svašta da to pas s maslom ne bi mogao pojesti. Njima samo pečene ševe uleću u usta, čim izađu iz kuće džak para im padne na glavu, sve tome slično.
Ja nisam verovala jednom prijatelju dok nisam videla koliko žena pokušava da startuje “gastarbajtera” ili deviznog penzionera… Svih godina, izgleda i nivoa.
O dranju kože u Srbiji, “povoljnim” kreditima za dijasporu, pozivima na ulaganje i sličnim budalaštinama bolje da ne govorim…
Sad, kad se osvrnem unazad, žalim što nisam otišla zauvek.
Samo iz jednog razloga: uređena zemlja.
Sistem koji funkcioniše…
Sa ovom količinom rada, učenja i znanja, živela bih tamo bar pristojno.
Ali: znala bih koliki mi je porez, ma kako bio veliki.
Znala bih koliko trošim vode, jer bih imala dva brojača u kupatilu koja tačno pokazuju koliko recimo hladne vode potrošim kad pustim vodokotlić.
Imala bih nekoliko provajdera fiksne telefonije koji bi se utrkivali ko će da mi da povoljniju ponudu, makar živela u alpskom brdu na 1.500 m nadmorske visine…
Ne bih morala da platim 2.000 DM na rukice osobi koja će mi nasred centra grada milosrdno obezbediti telefonsku liniju…
Vozačku dozvolu bih produžila za dve minute. Imala bih JEDNE tablice na kolima, od prvih pa nadalje…
Plaćala bih mleko 48 eurocenti, a ulje 99.
Izbegla bih rat i bombardovanje.
Imala bih malenog čistača snega koji dolazi čim počne da pada sneg, posle 20 minuta, u bilo koje doba dana i noći.
Mogla bih biciklom da dođem do grada, bez rizika da poginem.
Ako bih vozila pripita, “popila” bih par hiljada eura kazne, plus cenu odvoženja vozila i njegovog smeštanja iza žice, dok ne dođem trezna po njega.
Pločice bi mi zalepili savršeno, sa sve čišćenjem i lickanjem posle posla, a ne ja da ribam još nedelju dana… Iznajmljeni stan u malom mestu bi me koštao kao i ovde. Ali sa internetom od 32Mbps i grejanjem koje radi stalno (samo ako želite da odvrnete radijator). Ali – radi.
Imala bih dosadan život.
Da ne gnjavim: ako izuzmem rat i posledice, ako izuzmem novac i zaradu – nebrojeno je mnogo “caka” kojima nas je država onemogućila da normalno živimo.
Posledica toga je da smo samo preživeli najbolje godine svog života; i još možemo da računamo na stotinak eura penzije…
Kada mi mladi, pametni, ambiciozni – kažu da žele da odu, ja nemam šta da im kažem kao razlog da ostanu…
Ilustracije:
http://www.flickr.com/photos/chorwedel/
http://jejakhikmah.blogspot.com/
06/11/2010 at 07:39
Prije svega hvala u Medihino ime. Ona i dalje ne vjeruje da je ono sto pise vrijedno citanja, morali smo je nagovarati da pocne. A sad svi kolektivno placemo i smijemo se njenim tekstovima.
Sto se tice ovog drugog ja ne znam kako je negdje drugo. Nekad mislim da se nebih mogla snaci u uredjenoj drzavi, toliko sam naucila na haos i javasluk, na to da me neko pravi budalom, da nista ne moze da se uradi i slicno. A voljela bih probati, zaista. Samo valjda nemam petlju potrebnu za to.
U pravu ste, ni ja nemam nijedan razlog zasto bi neko ostao na ovim prostorima :(
06/11/2010 at 08:19
Draga Bosanka,
ja od Medihinih komentara mogu da napravim ihahaj postova, a ne kad počne stvarno da piše :). I ja mislim da ume da piše i da treba, valjda će nas pročitati…
Ja, eto, znam kako je negde drugo :(. I mislim da se još nisam navikla – znate, svaki put se iznenadim nečem novom, a što ćemo mi na sveto NIKAD, kako mi trenutno deluje.
Iznenadim se što je i autoput u nedođiji sjajan, što ima usput na svako malo telefone KOJI RADE, što je WC na pumpi blistav, sa velikim slikama zelenila i tihim cvrkutom ptica sa CD-a…
Iznenadim se što ima toliko biciklističkih staza da mogu gde me volja – a poseban šok je što me vozači propuste i kad ja imam prednost…
Iznenadim se što mi vrate kusur do eurocenta, nikad dosad me bilo gde niko nije pitao – imate li sitno?
O poslu tek ne znam šta da kažem.
Pre neki mesec sam gledala jedan kameni železnički most preko male reke tamo u komšiluku; tamo idemo u šetnju, da hranimo patkice na reci i tako. Most je kao nov, ni travke nema, a samo da vidite limenu oplatu i to..
Tek kasnije sam primetila da je na mostu tabla: zidan je između 1858 i 1860-te godine.
Dakle, most koji stoji odlično, izgleda kao nov, i verovatno će stajati još 300 godina je sagrađen za DVE GODINE, i to pre 150 godina…
Evo sličica da vidite:
http://yfrog.com/mnrailwaybridgej
Taj vozić na slici je lokalni, električni i bešuman, savršeno tačan i čist, košta oko 4 eura – i za (precizno) 5.5 minuta stiže do najbližeg grada, a za tri do najbližeg ogromnog tržnog centra, Ikee i sličnog…
Nije Švajcarska, ako bi neko pomislio, samo jedno seoce na Zapadu.
Očajna sam kad odem, očajna sam kad se vratim…
Hvala što ste me posetili, zajedno ćemo da bodrimo našu Medihu :).
06/11/2010 at 08:30
Evo još jedne sličice:
http://yfrog.com/3zimg209vj
Na računu je: mleko (1l), suncokretovo ulje, pavlaka 2dl (10%), cigarete (zato dijaspora slabo puši :), sir u plastičnoj kutiji (kao za mazanje, malo masniji) i testo za supu, malo veće pakovanje.
Ali da se opet vratim na državu – zašto je ovaj račun bitan: obratite pažnju na štojer – na mleko, ulje i pavlaku je 7%, ali na cigarete 19%.
Malo mesto, jeftina radnja, datum se vidi…
06/11/2010 at 08:38
Izvinjavam se, još jednom da ponovim linkove, izgleda da oni ne rade:
vozić i most
račun
06/11/2010 at 08:52
Uh, u kakvu li smo mi rupu bez dna upali pa samo jos tonemo… Tamo vece plate a sve jeftinije. Sredjena drzava, zivot dostojan covjeka itd… Mislim da bih ipak trebala otici.
06/11/2010 at 10:23
POslednjom rečenicom je sve rečeno… na žalost. Quote: "Kada mi mladi, pametni, ambiciozni – kažu da žele da odu, ja nemam šta da im kažem kao razlog da ostanu."
06/11/2010 at 10:46
Jeste, Stormer.
Ja sam vrlo davno prevazišla fazu u kojoj na Zapadu vidim samo šarene izloge i dobra kola; osim toga, laka zarada ne postoji, ali – kako lepo reče Bosanka: postoji život dostojan čoveka.
Ono što me iskreno zapanjuje je – kada mlad svet izjavi da ne vidi zašto bi uopšte išao u inostranstvo (turistički, mislim). Govorim o obrazovanoj, gradskoj deci… To me tek užasava.
06/11/2010 at 13:14
Eh, draga moja zubarice, onda apsolutno razumete moje trenutne muke i dileme… kada me neko pita, Kaca, sta ces posle, ostajes ili se vracas u Srbiju (inace, trenutno sam u Luganu na master studijama), ja kazem da je to filozofsko pitanje. Ne mogu da opisem, iskreno, na kojim sam mukama. Kako da odlucim sta vise zelim, kako? Tamo, kod kuce, mi je sve. Ljudi koje volim, navike, uspomene, pa i taj narod nenormalni, i ta drzava, kakva takva, ja je volim. ALi onda se postavlja logicno pitanje, voli li ona mene? Sta ona meni nudi. Sa stanovista studenta, koji jos uvek ne zaradjuje za sebe, volim Beograd. Tamo mi je drustvo, zabave, izlasci, sve sto vole mladi :) Ali sta kada pocnem da radim, pa osetim te muke survajvinga na svojoj kozi.
Kao sto ste rekli, najteze mi je u Svajcarskoj bilo, u pocetku, da prihvatim kako ovi ljudi normalno zive. Prosto je meni to nepoznato, neobicno. Pa oko mene u teretani ima vise starijih zena nego mladih…ne mozete da verujete koliko svi vide racuna, ma koliko su te zene ispunjene, zadovoljne…a i na ulici kada se osvrnete. Sto bi rekao moj drug, prosto me pecne malo, kada vidim ove ljude koji normalno zive. Dakle, to ovde mogu da imam, bar se nadam. Sa diplomom koju imam, nije bas problem naci posao. Ali, ono sto mi smeta ovde, fje tisina.Gradovi su tihi, meni ponekad tuzni. AKo izuzmem Lugano, koji je divan, ali potpuno mrtav uvece…zumem Cirih u obzir. Fenomanalan grad, bas sam pomislila pre neki dan da bih u njemu mozda mogla da zivim, ima mnogo ljudi po ulicama, ali nema graje…tisina, neverovatno.
Ma ne znam…raspisala sam se, a opet nista nisam rekla… Eto, tako mi je stalno u glavi….
Veliki pozdrav :)
06/11/2010 at 17:41
Kad Kaća reče "Voli li ona mene" pade mi na pamet moj prvi post na blogu, pa evo kako sam ja to vidjela – Ja je volim a ona ni mukajet
06/11/2010 at 18:32
Draga Kaća,
sve razumem; i ja se tamo nisam navikla na ljude koji se osmehuju, javljaju mi se ujutru, izdaleka usporavaju da pređem ulicu i sve ostalo "nenormalno"…
Vi i ja smo u drugačijoj poziciji, jer ja gledam sve što i vi dvadesetak godina kasnije.
Ja sada volim mir i potreban mi je; sada znam koliko me truju ogorčeni ljudi (ne svojom krivicom!), koliko me truje država, koliko mi je oteto života tokom ovo malo života.
Ja potpuno zanemarujem šta-sam-mogla-biti na Zapadu – i neka čisto praktična razmišljanja tipa kako se skućiti, kako podizati dete (kad mi je trebalo 100 DM samo da je upišem u najbliže zabavište), da ne govorim o svemu ostalom – gubim snagu, a nije do mene.
Kada sam prošli put u pomenuto seocetu išla sa bazena (rostfraj bazeni…), videla sam dve slatke, baš matore bakice kako se voze u prastarom kabriolet fijatu, koji izgleda (naravno) kao nov, a one sa maramama ispod slamnatih šeširića i vedre, i mislila o tome kako bih ja u penziji mogla isto tako izgledati i živeti da sam ostala tamo.
Htedoh reći: znam da se kolebate; ali nemojte čekati 20 godina da bude bolje.
Ljubim i ja vas :).
06/11/2010 at 18:39
Draga Bosanka,
pažljivo pročitala vaš post, hvala vam :), sjajan je.
Ja se ne osećam tako – tako sam se osećala do pre možda desetak godina.
Moja država ne samo da mi nije pomogla (nisam to ni očekivala nikad) – nego je gledala da mi odmogne, da me saplete u svakom jednom koraku napred, na najniže, najružnije načine. I onda – kako rekoh Kaći – kada morate (predugo) da se borite na krv i nož svaki dan, za neke sasvim obične stvari, jednom dođe do jeste.
Do pre možda godinu-dve dana sam još bila optimista i verovala da će od nas nekad biti Država, sada više ne.
Dao Bog da nisam u pravu…
06/11/2010 at 21:43
Draga Bosanka, upravo ste rekli sve sto mislim i osecam. I ja se iskreno nadam da cu naci 'pravu ljubav' medj' drzavama. Ali sadasnja ljubav, prema ovoj mojoj drzavi, je toliko jaka, i na silu moram da je se otarasim, sto pre, jer vidim da tonem zajedno sa njom.
Draga Zubarice, upravo to meni kazu i roditelji i starija sestra, koja vec ima porodicu. Njoj je bitno da njeni malci imaju u blizini pristojno obdaniste, ili bar obdaniste u kom ima mesta, da zive u mirnom kraju, da moze da im obezbedi osnovno… Sve ja to razumem. Ma samo ja da nadjem svoju mirnu luku, ma gde ona bila, sve ce mi onda biti lakse. Sada imam rolu mornara, koji trazi to neko mirno mesto da pristane. I ne osecam se bas prijatno. Generalno nisam covek koji voli promene, naprotiv, jako ih tesko podnosim. A sada su na meni velike zivotne odluke. Mada, kao sto mi rece neko, moram da shvatim da nijedna odluka nije konacna. Da uvek ipostoji mogucnost da je promenis. E, to ja sebi moram, moram da utuvim u glavu. Da ta prokleta mogucnost izbora uvek postoji.
Ljubim i ja Vas
06/11/2010 at 22:38
Draga Kaća,
ja uvek kažem – vi sebe najbolje poznajete.
Moj muž je živeo na sto strana, u nekoliko zemalja tokom 20-tak godina, kako već rekoh – sve što je do 1000 km mu je blizu, to je takva vrsta ljudi.
Ja sam takva vrsta da volim dom – ali mi je dom tamo gde sam u tom trenutku; i kad sam u hotelu berem cveće i stavljam u čašu, kao da je moja kuća :).
Kako i koliko (i kakvog, i gde) doma, nekog svog mesta je vama neophodno za život, vi znate najbolje.
Moje mišljenje – kad gledam dijasporu – je da manje pate od nostalgije oni koji su bliže, nego oni koji su preko okeana, ako vam je to od nekog značaja.
Mislim, ja nisam baš nostalgičan čovek, ali vidim da je lakše ljudima koji mogu za jedan dan kolima da se vrate, umesto da lete 24 sata…:(.
A to – da nijedna odluka nije konačna – vam je vrlo mudar stav, ako smem da kažem :). Vi ipak možete da birate, i sada i uvek, jako značajan stav, svaka čast :).
Prijatno vam veče :).
Jok, neću se umivati, kakvi :).
06/11/2010 at 22:54
Evo i mene :)
Prvo zelim da se zahvalim na lijepim komentarima i odvojenom vremenu za citanje nekih mojih "pisarija". Hvala!
Sto se tice teme, otici ili ostati, mislim da bi tu svako od nas mogao napisati jedan roman. Da nije bilo rata, nikada mi ne bi palo na pamet da napustim zemlju u kojoj sam rodjena, odrasla i u kojoj sam pocela da zivim. Cak i tada, to je bio toliko nesiguran korak koji mi i danas natjera suze na oci, kad se sjetim moje male putne torbe u koju sam spakovala zivot, uzela dijete u drugu ruku i sjela u autobus koji me preko suma, kroz kontrole raznih do zuba naoruzanih vojnika svih vrsta i pripadnosti vozio 24 sata do Zagreba. U Becu sam bila stanovnik izbjeglickog lagera…
Toliko teskih momenata, da sam cesto mislila da je bilo pametnije poginuti u svojoj zemlji kao covjek, nego li ovdje prolaziti ono sto se mora proci da bi taj *ebeni zivot postao dostojan covjeka.
Postoje razne vrste dijaspore, mnogi su izasli onih 70-tih godina trbuhom za kruhom, jer nisu mogli dobiti tu prokletu metlu ni u svojoj zemlji, pa su postali pokondirene tikve kad su je se docepali u tudjoj, zatim oni koji su morali napustiti svoju zemlju,jer im je u njoj zivot bio ugrozen i treci su oni koji izlaze i tacno znaju gdje idu,zasto idu i kljucna su radna snaga gdje god se pojave.
Petnaest godina zivim u uredjenoj socijalnoj drzavi, socijalna sam radnica po zanimanju i cinim sve da ljudima/migrantima iz cijelog svijeta pomognem koliko mogu. Jedno znam sigurno, svi mi koji smo u "nekim godinama" izasli iz nase zemlje smo rascijepljene licnosti i boli nas osjecaj nepripadnosti.Iako super integrisani u drustvo u kojem zivimo mi vjecito tragamo za onim cemu u dusi pripadamo. Dovoljno mi je samo da odvagam koliko ja vremena provedem dnevno citajuci nase novine, prateci nase blogere, saosjecajuci i komentarisuci s osobama koje ih pisu. Izaci ima svoju cijenu i ona nije mala, vjerujte mi!
06/11/2010 at 22:56
S druge strane, ja intenzivno odrzavam kontakte s prijateljima i rodbinom iz svoje zemlje i patim sto pate, sto se gube u sivilu nezdrave politike geliptera i kriminalaca i bespomocno tapkaju u mjestu misleci da nam je mozda i u ratu bilo bolje. Patim i sto im ne mogu pomoci, jer nema te vrece para koja bi ih mogla sve izvuci iz blata, a iskreno, ja je ne mogu ovdje ni zaraditi. Plate su ovdje u cifrma zvucne, ali visine stanarine, troskova telefona, struje, grijanja, vode, auta, skolovanja djeteta i sl. takodje su povisoke i na kraju dodjes na jedan solidan zivot koji su nasi roditelji otprilike imali prije rata. Znaci, jedes i pijes, ides jednom godisnje na odmor, vozas auto i u nekim poznim godinam imas i malo vikendice… Normalna dijaspora koja ovdje nije dosla da umre i zivi ko prosjak, da bi dole napravila vilu zbog komsije, ne moze vise od solidnog zivota. To nas narod dole ne zna i cesto precijenjuju zivot i standard dijasporaca.
Ja tvrdim da je ovdje lakse i da vrijedni i zdravi ljudi ne strahuju hoce li prezivjeti sljedeci mjesec, pod uslovom da su spremni i sa akademskom titulom da se prihvate krpe i metle, ali da je kod nas ljepse… I da to nesto (neobjasnjivo) fali svima nama koji smo izasli i da duboko u dusi patimo i tragamo za izgubljenim nitima nadajuci se da ce izdrzati i da nece popucati dok ne zaradimo nesto malo penzije koja ce biti dostojna covjeka u svojoj zemlji.Zalosno je takodje, sto svi guramo dalje prema necemu sto je neizvjesno. Migranti zbog teskog rada, teskih uslova zivota i psihicke nestabilnosti / rascijepljenosti obole mnogo brze nego domace stanovnistvo i umiru uglavnom a da tu penziju nikada i ne docekaju. Ali, umiru makar u nadi da ce se vratiti tamo odakle su otisli i da ce im biti jednom biti lijepo.
Oni koji su ostali umiru bez nade da ce nam ikada doci to nesto lijepo.
Tuzna sam, jako sam tuzna… i nemojte me pitati: zasto?
Srce uvijek ima razloge koje razum ne razumije!
Svima vama koji svracate na ovu stranicu zelim svo dobro ovog svijeta, ma gdje bili, otisli ili ostali… najbitnije je saznanje da covjek od sebe samog nikada ne moze pobjeci.
Voli vas i pozdravlja
Mediha Selimovic
07/11/2010 at 09:36
Draga Mediha,
jel' vidite da treba da pišete? :)
Samo od ovo malo što ste ovde napisali može roman da ispadne, a ne jedan post… Oprosti mi Bože, kao u onoj staroj – dabogda živeli u zanimljiva vremena :(.
Ovo što vi kažete da patite kad gledate ljude koji su ostali – to sam primetila itekako kod dijaspore.
Ali, moram da dodam jednu – za Kaću, takođe: kada se desi da ste u zemlji usamljeni i/ili očajni kao što ste u inostranstvu, onda vam je svejedno.
Puno vam hvala na izuzetnom komentaru, draga Mediha, naiđite opet :).
07/11/2010 at 13:08
Uh,draga Mediha, meni nimalo nije lako da citam ovo sto ste napisali. Ne zelim, ne smem da zamisljam kako vam je bilo i kako se osecate. Samo mogu reci, svaka Vam cast na hrabrosti i svemu.
A ja se nerviram, sto sam iz sasvim desetih razloga dosla ovde, sto se druzim i upoznajem ljude iz citavog sveta, delim sa njima samo skolske muke, ostalo je sve lepo… pa stvarno, shame on me! Ali covek nije svestan kakve muke mogu da ga poteraju, dok ga ne snadju. Ali opet, svakom je svoja muka najveca.
Ne znam sta da kazem. Bolje da cutim i citam vase divne reci. :)
'Srce uvijek ima razloge koje razum ne razumije!'… sve je receno. Moj kontinualni problem.
Uzdravlje i svako dobro svima!
07/11/2010 at 22:41
Draga Kaca,
nemoj se nervirati, tek za 10-tak godina ces znati koje obogacanje su za tvoju licnost i dalji razvoj imala bas ova sadasnja iskustva. Ti upoznajes ljude iz cijelog svijeta i sire ti se vidici u svakom pogledu. Migracija nema samo lose strane, od tog se moze i profitirati (ja nikad ne mislim materijalno, jednostavno ne znam:)). Znam mnogo ljudi kojima su u vlastitoj zemlji smetali "dosljaci", "koferasi", "izbjeglice" i sta znam kako sve zovu ljude koji se premjeste s jednog prostora na drugi.Tek kad su sami promjenili sredinu posli su shvatati da ti ljudi nisu drugaciji ili manje vrijedni ili sto ja cesto kazem: to su bebe, novorodjencad koja tek treba da nauce hodati jednim gradom, ulicama… da nauce gdje se kupuje, gdje se pije kafa i da nadju nekoga ko ce s njima istu popiti. Otvorite se i pustite ih u svoj grad, u svoj svijet, bez predrasuda i straha. Migranti su cesto sami osjetili diskriminaciju i oni normalni se trude da to ne cine onom drugom, pred kojim je on kao "domorodac" mocniji vec u samom startu.
Ti si mlada i vec si privilegovana, jer se skolujes u jednoj zemlji cijim jezikom vladas i ne moras nijemo stajati pred nekim buducim poslodavcem i strijepiti od samog pozdrava na koji ne znas cestito odgovoriti. Nije isto izaci sa 20 i 40 godina, zato iskoristi svoju mladost i probaj sve sto je otvoreno za tebe. To kazem i svojoj kcerki, koja takodjer ovdje studira i intenzivno se druzi sa studentima sa "svih nasih prostora". Ta djeca uglavnom poslije fakulteta ostaju. Znam samo jednu djevojku koja se dobrovoljno vratila u Mostar i odmah zaposlila u sudu. Ovi ostali se mogu vratiti uvijek, ali obicno se ne vrate… jer upadnu u kolotecinu, a poslije naravno i egzistencijalne strahove. Pitaju se: a od cega cu tamo zivjeti? (kao ja npr.)
Znas, Kaca: da je Lesi bio Bosanac nikad se ne bi snimio film: Lesi se vraca kuci, jer se nikada ne bi ni vratio. Mislim da je tako i sa Srbijancima… Uzmi s humorom i glavu gore, zivot je tvoj, jer je pred tobom.
Svako dobro i lijep pozdrav!
Mediha
08/11/2010 at 23:35
Draga Mediha,
Ne kajem se ja nijednog trenutka. Svakog trena sve vise uvidjam sta mi se pruza. Svakako znam da je ogromno iskustvo. Mislim da sam mnogo odrasla za ovih godinu dana (mada mi se i to u neku ruku ne dopada, volim ono dete u sebi :)).
Znete kako kazu, da je mnogo lakse onim ljudima u zivotu koji mnogo toga ne znaju. Oko mnigi cega se tako i ne opterecuju, ne muce se meni svakidanjim mislima, a kamoli da razvijaju neke filozofije zivota. :)
Tako i ja. Da nisam dosla ovde, ne bih znala kako je to ziveti u sredjenoj zemlji. I ne bih se mucila i vagala gde bi meni bilo bolje.
A to je naravno glavno pitanje, od cega cu tamo ziveti. Mislim, poimanje zivljenja je relevntno. Kao sto Nemci kazu : 'Wohnst do noch, oder lebst do schoen' . Tako nekako.
Kao sto vidite, opipljivih problema tu nema, oni su samo u mojoj glavi.
Hvala Vam na savetima!
Ljubim Vas!
22/11/2010 at 23:44
Ljudi me gledaju čudno kada kažem da bih želeo da se odselim za – Ameriku.
Zašto tamo?
Jer mogu da radim za minimalac, iznajmljujem kuću solidne veličine negde na periferiji, sa sve internetom i kablovskom i, uz skromniji život, možda čak i dva puta godišnje odletim u nasumično odabrani deo sveta da napunim baterije.
Eskapizam je postao nešto podrazumevano, kako god. I dok je pojam dijaspore nekad bio mističan i kod neupućenih strahopoštovan, ponekad imam utisak da je dijaspora jedini podrazumevani životni put.
Jedino nikada ne bih otišao za Austriju ili Nemačku.
Iako u Austriji postoje i gastarbajterske prodavnice sa hranom iz srbije.
Brrr.
23/11/2010 at 18:06
Hvala ti na komentarima – ti si se BAŠ udubio :).
Veš će da sačeka :).
02/11/2011 at 18:53
Cijela moja familija, osim mene izroda, živi na Zapadu. Čitam ovaj tekst i, draga moja zubarice, moram te ispraviti. Padaju dijaspori pečene kokoši s neba. Mogu padati i Disney likovi, samo… To mora da se plati :D
Imam priliku vidjeti roditelja jednom u 15 godina. Što će reći da smo se od turbulentnih 90ih do danas vidjeli samo jednom. Da bi pohvatali konce, brzinski povukli paralele, razgovor koji smo imali prilike voditi nekih 10ak dana više je ličio red njegove – red moje statistike. I sve tako.
Kada me matori pitao jedne prilike, šta očekujem od Zapda, odgovorio sam mu RED! Strašno mi nedostaje red. Nedostaje mi plan. Nedostaje mi zrno logike u ovom haosu. Nedostaju mi ljudi. Ima njih, odokativnom metodom, 3,5 do 4 miliona, al’ nema ljudi. Sve je to sirovi talenat za “Survivor”, dziberaj za “Talent show”… Rijetki su, a mahom svi na twitteru.
Imam zagarantovana sva prava ovog svijeta, ali o njima mogu maštati. Moje pravo svodi se na odluku i izbor načelnika kojeg providera koristiti, moje pravo svodi se na šutnju, jer svaka me košta prije ili kasnije, pravo na slobodu, al’ nakon uvjerenja da nisam terorista, da ne znam rukovati vatrenim oruzjem, da nisma svjedocio rušenju vjerskih objekata, da nisam…
Zašto sve ovo pišem. Zato što me prokleto boli Sekulićev odgovor Eniacu. Nećeš ti nigdje! Dok god pričaš o tome, radiće u tebi ono pokretačko da se izboriš još dan, pa još jedan i sve tako. Prokleto me boli činjenica da je svoj kavez najteže napustiti. Nije ti u njemu udobno. Šta udobno? Grdno da grdje ne može. Al’ znaš kako je. Haj’ se kladi da tamo van kaveza nije isto…
02/11/2011 at 19:23
Znate kako, dijaspore su veoma različite.
U nekim zemljama vi imate ono što mi smatramo normalnim godišnjim odmorom, u drugima je ekstra ako ljudi ugrabe vikend jednom u godinu dana, i to je čudo.
Koliko ja znam, USA se bitno razlikuje od evropskih zemalja…
Normalno, zavisi i od osobe; kako “skromno” rekoh, čovek koji se naradio koliko ja, za tri života, smatra šalom lopatanje uglja, a kamoli 10 ili 12 sati pranja sudova sa sat i po prevoza u svakom pravcu, to je rekreacija… Zavisi šta ko smatra teškim.
Nisam od osoba kojima ljudi nedostaju; zato i rekoh – nismo isti. Mator sam čovek, i dobro poznajem sebe :), znam odlično kako je i ovde i “tamo”…
Jeste, dijaspora je đavo i po, osim ako neko nije već probao :).
Hvala i svako dobro.
19/08/2013 at 23:56
najbolji moguci odgovor svima u dijaspori, sto se zale i placu za rodnim selom…— dijaspora je djavo i po, osim ako neko nije vec probao!!! Zubarice, koleginice, svaka cast!
20/08/2013 at 05:10
Dobrodošli :).
Jeste, posebno ti koji “plaču za rodnim selom” treba dvaput da promisle. U zemlji u kojoj 70% mladih nije nikad bilo u inostranstvu, sve može biti priličan šok…
Hvala na poseti i svako dobro.