‘Oću da mi TI budeš mama….

Ja ne umem da radim sa decom.

Radila sam sa dečicom možda nekoliko meseci, i to pre bar 20 godina, ali to nije Bog zna šta.

Prvo, mlečni zubići se “ne ponašaju” kao na odraslima, potrebno je sasvim drugačije stručno znanje nego moje, a i to što znam sa osnovnih studija je davno zastarelo – dakle, ja jednostavno u profesionalnom smislu ne znam deci da opravljam zube.

Drugo – ja ne umem s decom.

Mislim, ja s njima čavrljam, ‘oće da se provozaju na stolici, vole da smo drugari, ali da će otvoriti usta – neće :).
Deca vide jasno koga mogu da urade, što mi kažemo, odmah vide da se neću dernjati ni tući, i tu je kraj :), ja za njih nisam autoritet…

Kako god, dečica koja dolaze uz roditelje me obično jako vole, bez obzira kog su uzrasta.
Mislim da je to zbog toga što se ja njima obraćam normalno – smatram da su deca ličnosti, i obraćam im se kao osobama, imali 5, 10 ili 25 godina.

Mala opaska: kad kažem “deca” podrazumevam sve one koje sam po godinama ja mogla roditi – a da nisam bila maloletna :).

I sad šta je tu nevolja: više desetina puta mi se događalo da mi neko dete kaže da želi da mu ja budem roditelj…

Sorrow by C. Persson

To mi se prvi put desilo pre bar deset godina, kada je jedan pacijent doveo dva deteta sa sobom – devojčicu od oko 10 i dečka od oko 8 godina.

Dečica lepa, pristojna, ja u priči shvatam da su roditelji razvedeni, da oni žive s majkom, ali ih otac mnogo viđa i eto ponekad vodi sa sobom…

Dok je otac dobio anesteziju, ja se s njima sita ispričala – s moje tačke gledišta, to su velika i pametna deca, napričasmo se o momcima/devojkama, o mačkama, o tome zašto je nebo plavo i svašta slično zanimljivo.

Ja tati opravim zub, i onda nastaju problemi – deca hoće da ostanu. I onda starije, devojčica, držeći se sa obe svoje za moju jednu ruku, reče:
Hoću da mi TI budeš mama.

Joj, duša me zabolela.
Onda sam pokušala nekako da im objasnim da oni imaju jednu sjajnu mamu, da ja imam svoje dete, i nekako se jedva razlepismo…
No, to nije bio kraj moje nesreće.

Sutradan me je ta mama nazvala da me nakrpi.
Šta meni pada na pamet, ja hoću da joj “otmem” decu, i još koješta…

Slušam je pažljivo – žena očito obrazovana, pristojno se izražava iako je pala u vatru, pokušavam da je shvatim, objašnjavam joj da sam decu jednom videla i ko zna kad, jedva nekako prekidosmo vezu.

Kasnije mi se to događalo još mnogo puta u životu.

Kako rekoh, vrlo retko dajem sebi slobodu da komentarišem lični život pacijenta, iako ih slušam vrlo pažljivo.
Ja sam pod zakletvom, što čujem – ne čujem, nije moja stvar.

Direktno odgovaram samo na direktna pitanja, dajem savet samo ako dugo poznajem pacijenta i direktno me pita šta mislim, i to vrlo obazrivo – što reče jedna koleginica, mi rešavamo stomatološke, a ne druge probleme.

Sa decom se napričam uvek onoliko, o svemu i svačemu, ali dosta dugo nisam mogla da shvatim zašto mi kažu da bi rado da sam im ja mama.
Čak mi se par puta desilo da to izgovore i ljudi maltene mojih godina…:).

Onda mi je kasnije – sinulo.
Glupa zubarica…

Mislim, fakat sam ja sama sebi najbolja na svetu, jel’ :), ali sam shvatila da to o meni ne govori ama baš ništa – govori o onima s kim to dete živi, da mi Bog oprosti.

Nije da sam ja baš tako sjajna – ja mislim da sam samo normalna :), ali kada sam kasnije viđala neke od roditelja takve dece…. Ja ovako matora i “žilava” bih se odselila za 24 sata da moram da živim s njima :(.

Ponekad ta deca imaju vrlo fine i dobre ljude za roditelje, koji su samo malko zaostali u vremenu.

Vidite, bar pola moje generacije živi negde između 1975 i 1985, tu su se zakucali, ne umeju da se uključe u današnje vreme, i – što smatram najgorim – negde i nekako su izgubili komunikaciju sa detetom.

Onda to dete jednostavno nema više s njima šta da priča, osim baci đubre, kuvaj mi pasulj danas, ispeglaj mi ovo, donesi hleba…

Imam drugaricu koja na mobilnom ima templejte kojima TAKO komunicira sa decom (16 i 20 godina).
Ako ćemo fer, deca njoj uzvraćaju templejtima: kome se (glagol) za hleb, raširi ti veš, zabole me, itd.

Onda kad sretnu nekog ko ih pažljivo sluša, ko se bori da ih razume, da se stavi u nihovu kožu, ko je up to date – svakako da će mene poželeti za roditelja….:(

Ali, to je loša procena :).
Ponekad se smejem i kažem im da bi se sa mnom loše proveli, jer sam ja daleko više zahtevan roditelj od njihovih rođenih… ali to mislim da ne razumeju.

Kako god, ma koliko čudno zvučalo, meni ne laska nimalo što neko želi da mu budem mama.

Iskreno rečeno, mene to rastužuje, jer lepo vidim kako ima “neuparene” dece i roditelja… Ima vrlo mnogo sjajne, izuzetne dece, koja prosto nisu ničim zaslužila takav odnos roditelja prema njima.

Mnogo sreće, deco – uvek ćete imati šansu da vi nekom budete roditelji, pa da ispravite ono što su vaši propustili u svom… roditeljevanju :).

(Za @SoulStormers-a :)

……….

Ilustracije: Art-3000.com, wanelo.com