Pre neki dan videh jedan tvit kako se neki doktor “šokirao” kad je video stanje pacijenta koji je napisao tvit.
E, ja imam MIŠLJENJE o doktorima koji se šokiraju, i o medicinskom osoblju i osoblju ma koje struke uopšte.
Po meni, u pitanju je sledeće:
1. Nevaspitanje.
Jednostavno, nije pristojno čuditi se nečijem stanju, ma šta da je u pitanju.
Ako je doktor BAŠ šokiran, onda je najčešće i neiskusan, bar koliko sam ja dosad mogla da vidim.
Neiskustvo nimalo ne opravdava doktora, da se razumemo. Nekad davno smo izbacivani napolje s vežbi ako ŠUŠNEMO kad nam se ukaže neka strahota.
Zamislite maksilofacijalnu hirurgiju, gde na kontrolu posle operacije dolazi čovek kojem fali deo lica i oko.
Da se šokiramo? Pa pobio bi nas profesor.
Morali smo otprilike izaći napolje da padnemo u nesvest, samo da pacijent ne vidi.
2.Neznanje.
Ako doktor vidi lichen u ustima i ŠOKIRAN kaže pacijentu da je to karcinom (!), ni pet ni šest, to je tako strašno neznanje da se normalan čovek zgrane.
Lichen planus je potpuno bezazleno oboljenje, koje je nepoznatog uzroka, često se prvo vidi u ustima (pre nego na koži), ali niti pravi neke probleme niti šta i samo od sebe nestaje, kakav rak ljudi…
Ovo je znanje IV godine stomatologije u doba kad sam ja studirala, dakle elementarne stvari.
Kroz sve ovo zapravo “viri” – loše obrazovanje.
Vidite, u doba mog srednjoškolskog obrazovanja neće biti da smo svi baš bili nešto posebno “od kuće” vaspitani, od tridesetak učenica nas je bilo samo nekoliko novosađanki.
Sve je to škola doterala u red, a dalje nastavio fakultet.
Bilo smo okrutno kažnjavani ako držimo ruke u džepovima, da ne govorim o tome kako se komunicira s pacijentom i nadalje.
I onda se vratimo opet na ono isto:
Pogrešno vaspitanje, loše obrazovanje, nebriga, nedostatak empatije…
I pogrešan izbor profesije.
Jer doktor ne sme da se šokira, no matter what.
Ilustracija: http://www.bit-tech.net/gaming/pc/2009/04/20/30-pc-games-to-play-before-you-die/3
19/09/2015 at 12:50
Moja školska, lekar, kaže, nema sujetnije profesije od lekara.
To je zaista tačno, ona je prva sujetna.
Imala sam ja kroz više od pola veka svog života, različita iskustva. Najčešće su sestre te koje su bahate i neprijatne prema pacijentima, one su kao body gardovi lekarima.
S druge strane, meni je većina lekara u redu.
Na žalost, imala sam neprijatno iskustvo sa psihijatrom, koja je pacijentkinji sklonoj suicidu, sa kojom nije mogla da uspostavi komunikaciju, umesto da je uputi drugom lekaru, jer nisu svi isti, rekla da je sve svoje znanje i stručnost iscrpela, da joj ne može pomoći.
I tako, pacijentkina, meni veoma bliska, bila je očajna, pokušala je suicid ponovo, a kada je odvedena kod dežurnog psihijatra, doktorke pred penzijom, ova je štitila koleginicu, koja nije ni napadana, već smo samo doktorku upoznali sa tim što se desilo, i pitala: Vi smatrate da doktorka ne sme da misli tako?
Bila sam besna, sme da misli šta hoće, ali ne sme tako nešto da kaže nikom, posebno takvom pacijentu.
Žao mi je što, mislim, ipak malobrojni, takvi zdravstveni radnici, bacaju ljagu na profesiju i kolege koji vrlo savesno rade svoj posao.