Novogodišnja predstava

Čitam jedan blog post Denisa Kolundžije (“Zagledan u zube”) – o tome kako je njegovo dete “doživelo” jednog mizernog Deda Mraza, i kako je sve ispalo onako kako ne treba…

I onda pomislih na nešto drugo, na jedno davno vreme…
Kad smo mi, kao učenici srednje medicinske škole – recitatorska sekcija – pravili novogodišnje priredbe za decu po bolnicama.

Znate kako – mi nismo imali para.
Mi smo samo imali jednu sjajnu profesoricu književnosti, i mnogo ideja i dobre volje.

Smislili smo program u kojem je bilo svega zanimljivog – kolega koji je recitovao “Plavog zeca” je imao pravo lovačko odelo i (plastičnu, ali vrlo uverljivu) pušku, drugi je bio zec :), treći je bio obučen u pravu sestrinsku uniformu a la Florens Najtingejl (vrlo zgodan crnomanjast momak sa fudbalerskim dlakavim nogama, šta da vam kažem :), ja sam pevala “Spavajmo, sanjajmo” u pižami, sa mačjim brkovima i plišanim velikim medom u rukama, jedna drugarica iz mog razreda je svirala harmoniku, svi smo pevali i igrali…

U dečjoj bolnici je bilo dece sa ozbiljnim oboljenjima koja su tamo “boravila” i po godinu i više…
Ne znam da li sebi možete da predstavite šta je za njih značila ta predstava, mi smo bili primljeni sa takvim oduševljenjem da se svega i danas sećam, posle više od 30 godina.

Ali nije to bitno…
Bitno je da smo mi hteli da idemo i na Principovac.

To je posebna ustanova, za decu sa posebnim potrebama, ali mi u tom trenutku još nismo znali šta to zaista znači…

Uspeli smo da se dogovorimo, bolnica Principovac (ili kako su se tada već zvali) je obećala da će po nas poslati kombi…

Mi svi spakovani, nosimo svoje kostime, svi smo imali i neke lopte, plišane igračke i kojekakve još rekvizite, veseli i spremni.
Dolazi maslinastozeleni kombi, verovatno od pre rata…
Mislim, nismo mi očekivali ama baš ništa posebno, ali tu nas je već zazeblo.

Posle 50-tak kilometara, dođosmo do jedne vrlo sumorne stare zgrade, zima stegla, okolo neki paviljoni…
Unutra još strašnije.

Sve golo – ona očigledna, surova beda…
Više nego ljubazno osoblje nas dočeka Bog zna kako, ponudiše nas čajem – drugo nemaju.

Mi se presvukosmo, i izađosmo u to predvorje gde su nas dečica čekala.

Zamislite jednu golu, strašnu, više nego sumornu dvoranu, u kojoj vas gleda mnogo dece bez jedne ili obe noge, bez ruku (a normalne inteligencije), bez vida, sa ovim ili onim manama i oboljenjima…

Nama srce stade u grlu.
A treba da pevamo, da se veselimo…

Svi smo odreda bili otresiti, imali smo petlju, ali ovo…
Onda smo se pogledali, poneko duboko udahnuo, i počeli našu predstavicu.

Malo je reći da smo dali sve od sebe.
Malo je reći kako su nas ta deca obožavala, kako su pevala sa nama, kako su prilazili da nas opipaju oni koji ne vide dobro ili ne vide uopšte, kako smo se posle predstave još malko družili i pevali i igrali se – dok nisu opravili kombi koji je trebao da nas vrati natrag.

Jedva smo uspeli da se oprostimo.
Sve naše igračke i lopte smo ostavili njima, ostao je i moj plišani meda kojeg sam dobila za treći rođendan, sa sve satenskom crvenom mašnom.

Nas desetak je plakalo celim putem ka kući…
Mnogi od tih učenika su danas hirurzi, zdravstveni menadžeri, ima i profesora – svi se (kao i ja) sećamo svake reči koju je bilo ko od nas izgovorio na predstavi te večeri.

Zašto onog vremena više nema?

Ilustracija: retire-well-life.com