Pre jedno godinu i po dana, dođe mi na posao jedna pacijentkinja koja je profesor na Medicinskom fakultetu – vrlo fina žena, prava Gospođa Profesor, starinskog kova, dobar čovek.
Onda nam sva zapanjena kaže da je šokirana što na fakultetu ima slobodnih mesta, što konkurišu deca sa dobrim i vrlo dobrim uspehom, i sve tome slično…
Sad, fakat, nama je sujeta bila pogođena jel’ :).
Mislim, naš fakultet je uvek bio “prestižan”, gde je bilo i više kandidata na jedno upisno mesto, a sada je tako kako je…
Onda se žena zapanjila kad sam počela da se smejem, i rekla da sam ja iznenađena što je ona iznenađena :).
Dakle, neko treba prvo da se upiše.
Na samofinansiranju će roditelje srčka trefiti, jer je školarina oko 160-180.000 dinara, što nije nimalo šaljivo ako dete nije iz grada, nego će još da plaća stan i hrani se ovde…
Nadalje, student će sam kupovati materijal; ta zabavica košta naučno-fantastično – samo jedan od nekoliko glass-ionomer cementa košta 60-tak eura pakovanje, samo “lak” (varnish) za njega košta 81 euro, da ne govorim o ostalom… Užas.
Misery
Na to treba dodati da nemaju pacijenata kad počnu da rade, nego mole prijatelje i komšije (čak i daju oglase!), s tim da oni plaćaju cenu rada (koja nije manja od one kod privatnika), samo da imaju fond radova…
Onda tako tri godine – jer rad sa pacijentima počinje na trećoj godini studija.
Dalje studenta čeka master teza, pa godinu dana staža, pa državni ispit (takođe se plaća junački), naći posao je mislena imenica, a ako Bože zdravlja i nađe posao – treba mu najmanje tri godine staža da može da konkuriše za bilo kakvu specijalizaciju, koju će najverovatnije sam da plaća.
Kao stalno zaposlenog ga čeka upis u Imenik Komore (stotinak eura), i nadalje licenca i članarina od 500 dinara ili 5% mesečnog prihoda.
Samim tim, čeka ga i kontinuirana edukacija – koju će sam da plaća: silni kongresi, pisanje radova eventualno, putovanje bez slobodnih dana, kotizacije i od tristotinak eura…
Na doktorskim studijama – od stotinak upisanih studenata (lekari, farmaceuti, stomatolozi, svih mogućnih specijalnosti i sa svih zamislivih radnih mesta, iz privatnog i državnog sektora) ne postoji NI JEDAN student kojem ustanova plaća školovanje.
Toliko o akademskom usavršavanju…
I onda će, kao specijalista sa 20-tak godina staža, da ima 54.000 dinara platu – ako zaradi normu.
Pa, deca umeju da računaju.
Nije čudo što više žele u parketare, svaka sekretarica u javnom preduzeću zarađuje više od stomatologa u Domu zdravlja…
Neki dan pitam jednu devojčicu od oko osam godina, koja me vrlo zainteresovano gleda kako radim – ‘oćeš maco da budeš zubarka, da te uzmem na zanat?
Dete mi otresito reče: neće ni tvoje dete, što bih ja htela….:).
To vam je to.
Ilustracije: Suzanne Marie LeClair, artistrising.com, Bruised orange
Leave a Reply