Kako rekoh već Drvenom Advokatu, u ovom poslu često mora da se misli brzo. Ponekad i vrlo brzo, ako hoćete da preživite…
… jer u nekim vremenima je i dotle dolazilo.
Jednom davno sedimo jedan kolega i ja na poslu i pijemo kafu – nas dvoje sami. On penzioner od preko 70 godina, sitne građe i slabog zdravlja, vrlo simpatičan i pametan čika, čavrljamo o poslu i koječemu… I ulazi pacijent.
Čovek od oko 35 godina, temeljne građe, “bez vrata”, obrijana glava, tetoviran potiljak, maskirna uniforma, naoružan…. Nama srce silazi u pete, iako se čovek ponaša sasvim pristojno.
Nudim ga da sedne, skuvam mu kafu, pitam kakvi su problemi, i on počinje da priča…
…Kako mu nedostaje mnogo zuba, kako su mu “neprijatelji” zube čupali naživo, sa sve detaljima, i ja tu negde počinjem da shvatam da stvari nikako ne idu dobro.
Mislim, čovek se zaista ponašao normalno, ako se izuzme izgled – mada i to nije bilo čudno za ona ratna vremena.
Mene su bunile oči; znate kad neko ima tako crne oči da se ne vide zenice, a ukočen, sjajan ludački pogled.
Pacijent dalje nastavlja svoju priču, ali sve brže i žučnije, priča kako je oficir paravojne formacije, vadi legitimaciju, i na naš šok počinje da vadi i slike svojih “dela” sa ratišta… Ne želite da znate čega je tu sve bilo.
Gledam u kolegu, čovek ima herca, ali ne zna šta bi, beo kao zid gleda u mene. Ja mislim brzo, ali ne mogu ništa da smislim…
Pacijent malko usporava, objašnjava da želi da mu napravim proteze, vadi svežnjeve šarenih novčanica, a meni mozak i dalje ne dobacuje do nekog razumnog rešenja.
I onda se prenem i kažem mu:
Ajoj… Znate kako, mi radimo samo sa decom; iskreno rečeno, ja i ne umem da napravim proteze, a ja bih vama preporučila jednog kolegu, bićete zadovoljni…
I pišem ime i adresu jednog kolege koji je išao po ratištima.
Čovek očaran iskrenošću i ljubaznim nastupom, zahvaljuje se Bog zna kako, i najzad izlazi napolje…
Kolega i ja – kao da nam je neko “konce otpustio”, samo se strovalili, onda on počinje da se smeje, i kaže – kako smo se samo izvukli….
Onda i ja počinjem da se smejem, jer mora da smo dotad napravili na stotine proteza…
Kako rekoh, nema sporog paljenja.
……….
Ilustracije: alidavies.com, bobsearch.com/blog
22/10/2010 at 10:58
:D
Draga Zubarice, da to nije diskriminacija na osnovu izgleda? :)
Salim se…razumem strah…
22/10/2010 at 13:21
Uff, Kaća, ovaj je bio maneken kakve sam viđala :)).
I – kako sam se plašila, na momente…
Prijatan dan :).