Neko mator – ali neko opet moj

Kad je bio mlađi, govorio je da namerava da živi (čilo i veselo, kako drugačije :) tu negde do 92-93, sasvim dosta.

Sada je iza osamdesete, i kaže da je rešio da ne umre, toliko je zanimljivo :).
Zasad mu ide sasvim dobro…
Ja ga nekad zavitlavam da će umreti samo od udara groma :).

Imao je vrlo lepu, zift crnu kovrdžavu kosu – ceo život sam čeznula što to nisam nasledila na njega.
I danas – iako se kratko šiša, kao sva ta stara garda, kosa mu se uvija iz glavu… Pih, kud mene to ne zapade :).

Imao je strašan život, kao i mnogi iz te generacije.
Sam je, nema srodnika, svi su na spomenicima kojegde po nekadašnjoj SFRJ.
Jednom mi je rekao, i to nedavno, da se kao dete ozbljno bojao da će umreti od gladi…

Možda ga je zato Bog pogledao – ceo život je bio ekonomista u velikoj firmi, i još uvek može da pojede pola praseta i popije galone špricera za popodne.
I još uvek ima premalo kila :).

Ja sam ga gledala kako jede, mislim JEDE, mnogo puta u životu.
Mislim da je to tehnika – on prosto slaže. I čudo koliko onako nevelik i suv može da naslaže :).

Meni je najzanimljivije kako je matori u biti jedno sirovo, neotesano ratno siroče, sa superbrzim klikerom i gilipterski bezobraznom jezičinom, sa sklonošću da i danas nekom razbije nos bez oklevanja i prirođenom okrutnošću deteta sa ulice, ali sa fenomenalnom, maksimalno poliranom maskom vrhunski obrazovanog, načitanog čoveka, sa kulturom i šlifom koji se retko viđa…

Treba ga poznavati jako, jako dugo da se vidi šta je zapravo ispod vrlo solidne glazure sofisticiranog, načitanog intelektualca.

Osim svih drugih stvari koje me je naučio u životu, najviše sam mislila na ovu.
On je topao, vrlo osećajan čovek, sa starinskim poimanjem časti, porivom da štiti žene, decu i nemoćne, da pomogne… Drugim rečima, uprkos čistom darvinizmu u kojem je odrastao, on je normalniji od mnogih “normalnih” oko mene.

Znajući da su njegovi drugari iz domova većinom ružno skončali (nema tu lepšeg izraza), jednom sam ga pitala kako je uspeo da  ostane normalan u svemu što mu se dešavalo.

Onda mi je potpuno staloženo rekao:
Znaš, kad se rat završio, ja sam razmislio gde sam i šta sam; video sam da nemam ništa, i da nisam niko.

Onda sam poljubio svojih pet spomenica, sve što mi je od porodice ostalo, stavio ih u fijoku, zatvorio je i više je nikad nisam otvorio.
Dalje sam nastavio da radim, da se školujem, i da gledam samo napred.

Eto to je sve.

I meni je bivalo vrlo teško u životu, kao i mnogima; na momente sam se doslovno borila da zadržim zdrav razum, događalo se da ne spavam mesecima više od po par sati…

Uvek sam samo radila, i gledala napred.
Laskam sebi da sam uspela da ostanem normalna… šta god to značilo :)

(Za Šušumige, od srca) 

Ilustracija: leakingink.deviantart.com, Heart