Ne interesuje me

Kad god vidim neki užas i prljavštinu, prva reakcija je – ne interesuje me.

I ozbiljno mislim da su tu neke stvari pogrešno postavljene.

Pre nekog vremena stavih par slika kako je u gradu: sedam pasa lutalica u petak oko 8.30 ujutru (na 5 minuta od centra), trava do kolena, ponegde i do kuka na 15 minuta od centra…

#NoviSad Liman 3 iza park sitija, trava ponegde i meni do kuka. s leva je zabavište. čija je to briga? pic.twitter.com/EhU1jHAy5E

— čarobnjakov šegrt (@zubarica) August 15, 2014

#NoviSad Liman 1, petak 8.26 – sedam pasa lutalica. sumnjam da ima 1 km do centra. čija je to briga? pic.twitter.com/w4TLXs9rbQ

— čarobnjakov šegrt (@zubarica) August 15, 2014

Jedna od prvih reakcija je bila:
Vas Limančane mrzi da kupite jednu kosilicu i da to sve lepo sredite, prstom ne biste mrdnuli.

Ma je li, Boga ti.

I sad dođosmo do moje dileme.

Pazite, NE INTERESUJE ME da ja kupujem kosačicu ili ja rasterujem/hvatam/kastriram pse lutalice.
Preciznije, NEĆU.

Neću ja da radim posao zbog kojeg ista ta JA plaćam Čistoću, Zelenilo, ko zna koga sve ne.

Isto tako,NE INTERESUJE ME koje probleme imaju ista ta javna preduzeća: višak zaposlenih, dužnike, ovo ili ono.

Moja zubarska logika je sledeća:

Niko mene ne pita, niti me žali ili saoseća, niti će me čekati ako nemam materijala, nemam para da kupim, nemam struje jer je nisam platila jer pacijenti nemaju para da mi plate jer….

Pacijent nije dužan da zna, pacijenta NE INTERESUJE I NE TREBA DA GA INTERESUJE ceo background koji stoji iza normalnog funkcionisanja jedne ordinacije.

On mene plaća, a ne ja njega, i sve ima da fercera.

Samim tim, nije građanin taj koji treba da misli da li će biti vode, da kupuje hlor da voda bude hlorisana, da li će dete moći da se leči ili će sam da skuplja pare, da li će raditi aparat za zračenje ili on treba da ga opravlja, da li će trava biti do pojasa ili komarci kao rode….

TEORETSKI.

Jer, na žalost, stvari stoje drugačije:
Pošto očigledno malo ko stvarno radi ono za čega ga plaćamo, ljudima nema druge nego da se organizuju.

Da skupe pare za lečenje, da sami kupe kosačicu, pokose, urede i posade cveće (mi bogme poradili – i gde stanujem, i gde je ordinacija), da…

ALI.

Gde je kraj samoorganizovanju jer odgovarajuće službe ne rade ono što treba da rade?
E, ovde smo na vrlo tankom ledu.

Koliko ja skromno mogu da vidim, uopšteno gledano – ljudima nije teško da se organizuju, urade, plate, poklone, odnesu.
Dakle, da “odmene” funkcije RFZO, Čistoće, kafilerije, Zelenila, ovog ili onog.

A šta ako dođemo dotle da građani treba da se samoorganizuju jer se u nekim krajevima grada puca pored osnovnih škola, po bulevarima i na policiju, jer nestaju deca, i za takve stvari?

I onda kad god besno pomislim: NE INTERESUJE ME, stanem i padnu mi na pamet sve moguće implikacije i komplikacije toga…

Da i ne počinjem tek o tome da su naše mogućnosti, kao građana, vrlo ograničene:
Samo na Banjici je 07.08.2014. na listama čekanja za operaciju kolena bilo preko 4.000 ljudi.

Kako stanovništvo njima da pomogne, KAKO?
Kako da pomognemo NAMA?

Kako ćemo dalje?

Svi učaureni, uplašeni, ćute.Hoće li neko drugi rešiti naše probleme.Voleo bih i ja da ne prolazim pored Cvetkove pijace svakoga jutra.

— Mileta Marić (@MaricMileta) August 23, 2014

Ilustracija: http://soundfxcenter.com/download-sound/call-of-duty-theme-song/