Što sam starija, sve više sam svesna nekih strahova koje imam zbog prethodnih događanja… Nije u pitanju ništa lično ili porodično, srećom, nego ono što smo svi mi u ovom društvu preživeli.
Na primer, kad imam mnogo posla i zaradim prilično para – samo čekam kad će da me država odere s nekim novoizmišljenim dažbinama.
Nije da se nije događalo.
Nedavno mi se (opet) desilo da se u 23.30 vraćam s posla pustim ulicama, i “čujem PVO”.
Kao trezvena odrasla osoba, ne zalegnem na mestu nego se polako osvrnem – u kafiću mirno sede.
Pogledam gore – ništa.
Tek posle 50 m shvatim da je – vatromet… Exit.
Jedna koleginica na svaki put u inostranstvo nosi specijalističku diplomu (hirurg).
Ako ne daj Bože zatvore granice, da ima ona s čim da preživi tamo…
Ne znam koliko se sećate, ali najava embarga i zatvaranja granica je bilo onoliko, pre nego se to zaista i desilo.
Kad primam nove novcate novčanice, posebno meni dotad nepoznate (2.000, 5.000), lecnem se…
A verujte da i onaj koji daje često gorko kaže: OPET ŠTAMPAJU.
One davne 1993. je mojoj svekrvi (drugi sprat) ispred očiju proleteo penzioner sa devetog, dok je tresla stolnjak…
Taj prozor je zakovala.
Kad rade klime/grejalice, desi se da struja “žmiga”… Samo da znate koliko sam restrikcija od 8 i više sati presedela preslišavajući dete, crtajući s njom voštanim bojicama da se nekako zabavi i ne misli na hladnoću.
O nekim drugim strahovima bolje da i ne počinjem.
Nedavno sam imala pacijentkinju od oko 20 godina, kojoj se maligno oboljenje vratilo (prvi put se razbolela od 16).
U sadašnjem toku stvari, proletos, zračenje je prekidano i odlagano zbog kvara na aparatu.
Nema tu šta da se kaže… Ma koliko sebe lično smatrala kuražnom osobom, sa obe noge na zemlji, STVARNO nesklonoj da paničim, histerišem i plašim se bilo čega “na bezveze”, ne mogu a da ne pomislim – kako bi bilo da sam proteklih 20 ili 25 godina živela u zemlji gde nema rata, restrikcija, bombardovanja…
Hoće li biti lekova?
Hoćemo li ikad imati neku penziju?
Hoće li nas država (opet) svesti na bednike koji peku hleb od slučajno nađenog džaka brašna?
Hoćemo li opet imati 3 eura platu i kuvati ručkove za 100 din?
Koliko treba godina, decenija, generacija – da ovakvi strahovi nestanu?
……….
Ilustracije: procopywriters.co.uk, subliminalmindprogram.com/
22/08/2013 at 22:53
Nikada.
Uvek će ih biti… mislim.
Ali sama si navela primer te devojke… pa šta su onda naši strahovi naspram njenog?
Ako se plašiš saobraćaja, ljudi, mašina, aparata… od toga se može bar privremeno skloniti i privremeno imati osećaj sigurnosti. Ali od onoga što je u tebi – nikada.
Zato jedan od naših najvećih strahove jeste da nas ne zadesi to…
24/08/2013 at 20:00
Ja sam odavno zalključila da sve to što nam se dogodilo uopšte nije bilo toliko loše kako se mi sada sećamo, i da treba da budemo srećni što nam nije bilo još gore. Jer realno je postojala i ta mogućnost. Znam, zvuči kao bogohuljenje, ali iskreno sam ubeđena da su svi strahovi osim straha od bolesti ili (možda) smrti, neosnovani. Nemojte brinuti šta će biti sutra, jer to ne možete realno znati. Sve i da dođe nevreme opet, sad ste bar sigurni da imate sposobnost da preživite. Mene samo ta spoznaja ume da učini srećnom. Puno pozdrava i molim, postujte malo češće, nedostajali su mi Vaši tekstovi.
25/08/2013 at 06:12
Iskreno da vam kažem, realno ne razmišljam o ovome – samo me nekad lecne, kako rekoh u tekstu… A hvala, evo trudiću se :).