Pre neku godinu jedna naša stomatološka sestra je odlazila za drugim zaposlenjem, i ja dadoh oglas.
Ko se sve odazivao, to je posebna priča, to zna svako ko je ikad zapošljavao nekog :).
I – jednog dana meni stiže SMS poruka:
Poštovani, da li dolazi u obzir stomatološki tehničar? Unapred zahvalan…
Sad, ja nemam posebne predrasude na tu temu – mislim ja; dotadašnje kandidatkinje nisu dolazile u obzir, i pozovem momka da dođe.
Popodne dolazi visok, simpatičan mladić od oko 25 godina, sportski građen, izbrijan, umiven, vrlo pristojan, diploma odgovarajuća, ima radnog iskustva, vrlo kulturan…. Dobro.
Sednem ja sa koleginicama (jedna doktorica starija od mene i jedna stomatološka sestra od oko 26 godina) i pitam ih – ‘oće njima to biti neki problem što je on muško?
One kažu – neće, nema nikakvih problema, samo ih interesuje kako radi i sve tome slično.
Elem, ja nazovem momka i kažem mu da se zaposlio; naručim mu uniforme (ceo život smo bile same ženske na poslu, od punog ormana nismo imale ništa za njega :), kupim mu obuću, i poče on da radi.
Dete se stvarno pokazalo kao asistent od klase.
Iako je radio na hirurgijama, u vojnoj službi i slično, pokazao se kao vrlo prijatan, jako vredan momak, koji ume mnogo, spreman je da nauči šta ne zna, sposoban je da (nas) sve organizuje, odgovoran…
Ali, problemi uvek postoje, jel’ :).
Mi smo navikle da neprekidno mažemo ruke raznim kremama, ako ne radimo tog momenta (pošto, normalno, stomatolog opere ruke po 50 puta za radno vreme).
I – navikle smo da koleginici u blizini ponudimo kremu…
Onda jednog dana sedimo asistent i ja – ja mažem ruke, pružim tubu ka njemu, na čega se on milimetar trže unazad, i brže-bolje reče – neeee, hvala mnogo doktorka, ja ne mažem ruke, mislim, meni to ne treba, znate – ja ne baš da… mislim, ne mažem ruke i hvala vam :).
Ja se tek onda setim da ima muškog sveta koji nikako ne voli da se “tracka” :).
Onda, jednog dana, posle kraja radnog vremena, izlazim napolje – njega samog ostavljam unutra, i kažem mu: Sine, ja odo’, zaključaj se – na čega će on meni, potpuno iznenađeno:
A što, doktorka?
Ja se tek onda setih da on nije stomatološka sestrica od 53 kg :), kad je noć i kad sama ostaje u ordinaciji….:).
Onda pacijenti…
Jedna devojka oči nije skidala s njega kad god dođe kod zubara. Na sve načine je pokušavala da mu se svidi, na čega se on držao vrlo profesionalno, da ne kažem kuražno…
Jer je narečena damica bila baš onako, oprosti Bože i sakloni… :)
I to je tako išlo dok mu nije zatražila broj mobilnog telefona.
E, onda sam se ja umešala, i oštro joj rekla da u ovoj kući to ne dolazi u obzir, a napolju neka radi šta ko hoće, itd.
I na kraju radnog vremena meni moj asistent poče TAKO srdačno da se zahvaljuje što sam ga izbavila :), da sam morala da ga prekinem – objasnila sam mu da ista pravila važe za njega kao i za stomatološke sestre.
Dakle, ako neko startuje preda mnom medicinsku sestru, da ne govorim o drugim budalaštinama (pljeskanje po pozadini i slično, svega je bilo) – ja izbacujem napolje.
Ova mala je dobro prošla, jer je bila pristojna, ali ja imam nameru njega da zaklonim – kao poslodavac – sasvim isto kao da je devojka, jer to tako jeste.
Ju, kako je bio zahvalan :).
Jedini “problem” smo imali sa jednim pacijentom koji je bio postariji gospodin, visoki oficir u penziji.
Začudo (jer bar u vojsci ima medicinskih tehničara) ne samo da se prvi put zapanjio kad je shvatio da je mladi kolega asistent, nego se dugo svaki jedan put iznova zapanjivao :).
Onda je valjda shvatio da to nije korektno, i polako počeo da se ponaša sasvim prihvatljivo prema asistentu, jedino ga je neprekidno s jasnim podozrenjem pratio očima…
Kasnije je i to prestao da radi, verovatno shvativši da je naš asistent bar jednako spretan i da zna svoj posao kao i njegove ženske koleginice, umirio se deda.
Naš asistent je otišao posle godinu i po dana, iz ličnih razloga.
Pre neki mesec me je zamolio da mu napišem preporuku… Došao bi po taj papir taj dan, ako meni odgovara.
Ja napišem kako jeste: profesionalno svemu dorastao, vredan, knjigovodstveno pismen, sposoban da organizuje i koordinira i nas i desetak saradnika, odgovoran i za opremu i za novac….
I onda vidim da dolazi sa jednom prelepom visokom crnkom – verenica :).
Ju, kako smo se obradovale :). Onda je nastalo silno čestitanje i ljubljenje, ne zna se ko se više obradovao, mi njima – ili on preporuci, nije se nadao takvoj hvali…:).
Od onda ga nisam videla, mada mi ponekad šalje poruke kako smo – dobro smo :).
Al’ da ne trune u meni: jednom zovem taksi, i javi se muški glas – dispečer, jel’.
Ja – inače sposobna da razgovaram sa svakim na planeti – tako sam se zbunila da zamalo da spustim slušalicu.
O, bruke i sramote :).
Onda sam se u taksiju sama sebi smejala i pričala taksisti (inače pacijentu) kako su zubarice ograničena stvorenja – onamo mogu mesecima da rade sa muškim stomatološkim asistentom, a ovamo se uprepaste kad im se javi muški glas na “ženskom” radnom mestu…
Heh, kako rekoh jednom – često zubarice nisu baš tako pametne kao što o sebi vole da misle…:).
……….
Ilustracije: torontoemerg.wordpress.com, search.gifts.com
Leave a Reply