Mi smo u ono doba počinjali rad sa pacijentima od treće godine studija, a predmet na kojem se uči i vađenje zuba je počinjao na četvrtoj – oralna hirurgija.
Šef katedre je bio jedan vrlo opasan hirurg, koji je insistirao na žestokoj disciplini i drilu, oštro kažnjavao za najmanje greške, i generalno – gledao na svaki način da nam “utera strah u kosti” :).
No, nije nikad kažnjavao iz ćefa, i kazne su bile konstruktivne, da nas nauče nečemu.
U stvari, gledao je na svaki način da nas prekali, jer se to i zahteva od jednog stomatologa – da ima herca, jel’ :).
I tako dođe dan da počnemo praktično sa vađenjem zuba; ko će prvi – ja, normalno, uvek sam bila kuražna mala zubarica, mislim se – kad se mora, bolje da se što pre izguta šta treba.
Profesor mi odredi pacijenta – jednog masivnog vozača kamiona sa ovolikim zubima, i reče da mu izvadim umnjak, dole desno.
“Tooth drawer” by Gerard Honthorst (Royal Dresden Art Gallery)
Dobro.
Jaka stvar, mislim ja.
Dam čoveku anesteziju, razgledam sve pažljivo, umnjak je napola iznikao – jedva se vidi, napravim mali rez da mogu lepo da ga obuhvatim klještima…
I – ni makac.
Kao da sam se klještima za ragastov uhvatila, ne mogu da ga maknem ni zeru, ni u jednom pravcu…. Majko mila :(.
Profesor me je pustio da se znojim jedno desetak minuta, onda me odmakao kulturno, sa rečima – sad pustite mene, koleginice, za tren izlomio zub, ostalo lepo hirurški izvadio, ušio i sve gotovo za 15 minuta.
Ja – bez teksta…
Posle vežbi sam od fakulteta do kuće (nekoliko autobuskih stanica, bar pola sata brzog hoda) išla peške bulevarom, plačući kao kiša.
Ja sam jadna mislila da se svi zubi tako teško vade…
Onda sam došla kući, umila se, skuvala sebi jednu kafu, pribrala se i rekla sebi: bogamu, pa ima žena zubara po gradu.
Kako su one mogle, i ja ću isto tako.
Tek mnogo kasnije, tokom daljeg rada, sam shvatila da je tako masivni, ukopani, napola iznikli umnjak maltene čista indikacija za uput hirurgu…:).
Kako me je samo natociljao :D.
Taj profesor je odavno pokojan.
I danas se sećam celih njegovih rečenica na temu kako se drže koja klješta, kako se koriste poluge, na čega sve treba obratiti pažnju…
Naučio nas je mnogo, a pre svega – kako biti Čovek i Doktor.
Ako ovo gleda odnekud, volela bih da zna da sam mu zahvalna.
Da ga i danas pamtim, i da cenim sve što nam je preneo…
Ilustracije: antiquemapsandprints.com, getreadytorace.blogspot.com
09/08/2011 at 07:07
Lijepo napisano. Uvijek mi je to vađenje i popravljanje zuba bilo fascinantno. Sada idem redom čitati postove.
I da, stvarno se nekada zapitam zašto nisam išao za zubara. Ponekada mi dođe da si kupim opremu i kao Mr. Bean krenem u akciju.
09/08/2011 at 07:07
Hvala najlepše :).
Počela sam da pišem s jedne strane jer je moralo nekako da izađe tih preko 20 godina rada, a sa druge – jer ljudi zaista imaju vrlo nerealnu prestavu o tome kakav je ovo posao…
A inače ja redovno tvrdim da od manuelno spretnog, posebno šarmantnog čoveka, mogu napraviti zubara za godinu dana da niko ne primeti razliku :), samo ako je voljan da uči :).
Hvala na poseti i komentarima :).
04/12/2013 at 18:05
Eh, prvi izvadjen zub se ne zaboravlja! :) Isto sam kurazna zubarica, ali bogme i razbijacica :D
Pohvale za blog :)
04/12/2013 at 19:18
Dobro veče i hvala :), ma svako od nas može isto ovo da napiše, što bi moj mentor sa spec. rekao – sve priče su iste, samo se imena razlikuju…
Pozdrav :).