Pre nekog vremena izvadim poslednja donja tri zuba jednoj staroj bakici.

Ona je zaista vremešna gospođa, kulturan i fini pacijent koji je navikao da se brine o zubima; slabačka je, stara i u poslednje vreme se ne kreće baš lako, dovodi je odrastao sin (mojih godina).

Bakica u donjoj vilici ima staru protezu, pa rekoh da ta tri zuba mogu da se dodaju ako bude želela – uzme se otisak, pošalje u tehniku i za jedan dan bude gotovo, samo da se sačeka da sve lepo zaraste.

Dobro.

Posle malo više od mesec dana bakica se javlja – eto, sve lepo zaraslo, da se uzme otisak…
I tu mene guja ujede da se ponudim da odem kod nje – jer uzeti otisak na terenu nije nikakav problem.

U smislu – da odem bez naplaćivanja izlaska:
– da učinim staroj gospođi koja je godinama i godinama naš pacijent,
– nikad, ali nikad nismo išli preko onog što je predračun, što je već rečeno i ranije napismeno dato pacijentu; što kaže starija koleginica: da ne pravimo od jezika lopatu.

Ona se jako obraduje, dogovorimo se, odem i uzmem otisak, dogovorimo se za sutra da dođe u ordinaciju (jer moram korigovati protezu ako ustreba).
Ona mi još da u ruku pločicu sa tri zuba iz originalne garniture (kad je rađena proteza), kao – ti zubi da se dodaju.

Ja odmah kažem da ću poslati u tehniku, ali da to neće moći – jer su njeni rođeni (izvađeni) zubi bili širi od ovih koje mi daje, ali ona insistira.

Sutradan bakicu dovodi sin – predajem protezu, i vraćam zube koje mi je dala, jer – kao što sam i rekla – nisu odgovarajuće širine.
Oni koji su dodati u protezu su potpuno iste boje, izgleda i kvaliteta – samo nijansu druge veličine (širine), jer drugačije nije moglo.

Bakica uzima izveštaj i račun, i POTPUNO JE ŠOKIRANA ŠTO MORA SVE DA PLATI, iako joj je još kod vađenja zuba napisano šta će koliko da košta.

Na mene osipa drvlje i kamenje, jer “nije ona to tako zamišljala”, “ona je dala zube da stavimo njene”, “to je bilo samo da se dodaju zubi” itd. itd.

Srećom, tu uskače sin, trezven čovek, potpuno svestan šta se zbiva, smiruje loptu, plaća i izvodi bakicu napolje.

A ja sedim, i mislim se – šta mi je to trebalo.

Platila je 3.600 dinara, ukratko rečeno.
Dakle – 3.600 dinara je i moj izlazak na drugi kraj grada, i otisak, i povratak, i slanje kurirom u tehniku, i rad tehnike, i drugi zubi, i slanje natrag po kuriru, i predaja i sve naredne korekcije…

Vidite, ja ne mogu da ulazim u to da li je za nekog nešto skupo ili ne.
Što reče jedan od mojih mentora – mi ne rešavamo socijalne ni psihološke, samo stomatološke probleme.

Međutim, staroj gospođi ne samo da je mesec dana ranije rečeno šta će to da košta, i ona PRISTALA na to (jer moramo imati verbalni pristanak na intervenciju), nego sam ja potrošila sat i po RADNOG vremena i “nekoliko” novaca da odem do nje, da ne mora sirota da dolazi zbog otiska….

A ovaj post pišem jer je ovo bio poslednji put da izlazim na teren.

Verujte, 1001 put sam izašla u kućnu posetu da uradim nešto, često nisam naplatila ništa.
Državna stomatološka služba je odavno ukinula kućne posete, nema više ko, a verujte da treba, ima teških situacija…

Ali, ja više ne mogu.
Imam i ja svoje zdravstvene probleme, a skoro 30 godina staža je mnogo, stvarno mnogo.
Da učinim nekom bez naplate, pošteno i sa iskrenom dobrom voljom, i da doživim ponižavanje kad treba da se plati…
Sad i nikad više.

Nas matorih terenaca već ima jako malo; ljudi su umorni, pregoreli, bolesni kao i ja.
Svaki drugi stomatolog bi mi otvoreno rekao da nisam normalna što sam ovo radila, da se ne lažemo.
Mlad svet em neće da izađe u kućnu posetu, em obično ne ume da radi u “partizanskim” uslovima.
Jako mi je žao zbog ljudi kojima treba pomoć, ali ja više ne mogu.

Kap u čaši.

Makar hvala da je rekla….

 
Ilustracija: http://thelastofus.wikia.com/wiki/User_blog:The_Milkman/Morality_and_The_Last_of_Us

Pročitajte i ovo: