Pre neki dan pričam sa dve bakice od oko 70 godina, koje su više od 40 godina radile u Nemačkoj, stekle penzije tamo, i danas žive (pretežno) tamo.
Obrazovane, vrlo fine žene, negovane i vedre.
Šta to čitam?
Posle ću dati tebi, P., da čitaš ovu knjigu (Naguib Mahfouz).
Znaš kako lepe reči… Nisi čitala?
Nobelovac.
Ali baš jako lepe reči…
(meni)
Kod nas nije baš ovako lepa klima, mi volimo da dođemo ovde – sećaš se kako smo išle u Trst? (smeju se, veselo prepričavaju)
Znate kako, volimo da putujemo, samo nam penzije ne dozvoljavaju onoliko koliko bi mi volele…
Ah ne, ONDA smo išle u Egipat i NIKAD VIŠE.
On nama da kaže da ne možemo da idemo tamo jer nije za same žene?! Ma kakva je to država?!
(druga, kroz smeh)
A ja moram neprekidno da se MUVAM, ja ne mogu da sedim na mestu :).
Imam sedmoro unučadi, znate kako je to – uvek žurka!
(opisuje ih redom, vrlo zanimljivo)
(prva)
Razlika između DDR-a i Zapada? Uf, još postoji… Vidi se, ako to mislite.
Ne, ogromna sredstva su utucana u DDR, ali… Da, kako da ne, vidi se da je bolje, Berlin ne liči na ono što je bio.
Ja sam išla da vidim kad je srušen Zid… Ali, nama su penzije povećali nula-zarez-nešto procenata, a NJIMA TAMO skoro 7. Mislite da je to malo?!
(pominjem naše penzionere)
Nemojte tako govoriti o Srbiji.
Mislite da je u Nemačkoj sve bajno?
Ja sam bila arhitekta, i ni slučajno sebi ne mogu da dozvolim što-šta što ljudi misle da mogu… Srećom, deca su mi odrasla, ali da znate da nije lako kako ovde ljudi misle.
Sada nigde nije lako.
Dalje se smeju, pričaju o muzici, gledaju u nekom svom časopisu kako im je zgodan jedan glumac, pitaju me ko mi je šio haljinu, pričaju koje su cene stomatoloških usluga u njihovom gradu…
Ni reči o politici, nikakvog ogorčenja, apatije, mentalnih znakova matorenja, priča o bolestima, kuknjave o simptomima, o državi, o deci, o Bogu…
Ne može čovek da ne pomisli gde smo mi, ovakvi.
Radim s ljudima – verujte da se otrujem svaki drugi dan… Počev od toga što ima ljudi koji na vedro KAKO STE, odgovaraju dramatičnim NIKAKO, sa prigodnim patosom.
Pa nadalje.
Očaj, apatija, beda, bolest, borba sa administracijom, državom, ljudima, ja sam posle ceo dan razmišljala – mislim da nemam možda 1% ovakvih pacijenata kao što su ove dve bakice.
Bez obzira na godine.
Sebe smatram reativno normalnim čovekom, ljudima sa strane obično delujem smireno i vedro.
Tek u kontaktu sa ovakvim ljudima vidim koliko sam zapravo “pomerena”…
Da li smo TOLIKO opterećeni?
Ilustracije: https://www.facebook.com/theweightofchains, globalpost.com, www.exclusivelydiamonds.com
31/08/2013 at 15:37
ipak je malo država na svetu koje se mogu uporediti sa super razvijenom nemačkom,mada u odnosu na nas i turkmenistan je superioran.
31/08/2013 at 21:42
Da… verovatno jesmo.
Ja sa oduševljenjem u Nemačkoj… ili Francuskoj… nije bitno… gledam kada dve bakice u lepim sedamdesetim dođu u baštu nekog kafea u kome i ja tog trenutka sedim, naruče kafu i po čašu vina i započnu razgovor koji traje dugo jer i dok ja odlazim one još uvek sede.
Diskretno našminkane, sasvim ukusno obučene, vidi se vrlo negovane.
I to nije ni malo redak slučaj, naprotiv.
Čak su izbacile one glupe običaje koji su nama smetali da svako sebi plaća. I ne samo stariji… skoro svi. Ne pamtim kada sam poslednji put u Nemačkoj video da svako sebi plaća.
Stvari se menjaju, samo naše predrasude i podosta ksenofobije ostaju.
A možda smo baš zbog toga tu gde jesmo. I uz to i namršteni, mrzovoljni, besni…
01/09/2013 at 06:50
Sad ću malo da te ražalostim – ja sam primetila, a i čula, za sve češću primenu ovog principa kod nas. Dosadilo, izgleda, jednima da plaćaju za one druge, pa i pored sve odbojnosti prema ovakvom ponašanju koje smo oduvek ismevali, shvatili da je to najbolja varijanta u situaciji kada je sve više onih koji imaju zmijče u ždepu pa ne smeju da stave ruku u njega kad dodje na red plaćanje.
01/09/2013 at 08:54
Jeste. Ja imam ponekad tu čast da idem na piće sa mladim svetom, uvek insistiraju da plate za sebe, i često mi objašnjavaju da je sad tako. Onda se smejem i uspem da ih ubedim – ako su nezaposleni i tako, ali inače teško.
01/09/2013 at 20:16
To nisam znao.
Tim gore…
Onda su oni (na zapadu… bar Evrope) tri koplja ispred nas.
Mi smo i tu jednu od retkih pozitivnih stvari izgubili.
01/09/2013 at 04:10
Jeste… tako je bas kako ste napisali.Ne znam kako da nas definisem? Mozda nam je to i u genima.
Slicno je ovde u Australiji. Oziji su veoma veseo i neopterecen narod. Najvise volim njihov smeh. Bas se smeju od srca.Nedavno sam sedela sa jednom uciteljicom engleskog. Kulturna, fina, odmerena. Trazila je da joj kazem tacno gde je Srbija i opisem nase obicaje. Na kraju mi se zahvalila na ‘casu iz geografije’.
Nasi, iako veoma situirani, uvek nezadovoljni, malo im je. Posebno zene su ‘ljute’. Retak primer je sresti nasu zenu tolpog, milog pogleda. Na licu im se urezala hladnoca.Cesto ih analiziram.Da li je nostalgija ucinila svoje, tempo zivota, nezadovoljstvo zivotom?
A tek kad dodjem tu? Uhvati me tuga koliko su ljudi negativni, puni zlobe. Znam da je tesko ali moze se pokloniti osmeh, lepa rec, tanjiric svezih vanilica komsijama…Zar je tesko nekome uputiti kompliment?
Ponekad se plasim kuda ce nas takav tmuran pogled na zivot odvesti?
01/09/2013 at 06:47
Juče konstatujem sa prijateljicom da, ne samo što je sve više otrova u nama, u globalu gledano, nego narasta i broj energetskih vampira. Onih koje svi izbegavaju i da sretnu, a kamo li da slušaju i koji se navrmu na vas, samo ako pokažete trunku saosećanja i nemate srca da ih ne saslušate. E, onda ste tek nastradali – ima da vas svojom situacijom dave i proganjaju dok ste živi.
Do skora sam imala stpljenja i za takve, ali vidim da vise u mene nema mesta da sve njihove tuge stanu i počela sam da ih izbegavam u širokom luku. I svima savetujem isto. Jer, oni se izduvaju, svu negativnu energiju prenesu na vas i odu rasterećeni i čili, a vas i dalje pritiska njihova tuga.
Takvi su najopasniji.
01/09/2013 at 08:56
Apsolutno. Ja imam na poslu taj problem da ne mogu “da otvorim vrata pa da izađem napolje”, što reče jedan taksista – a ne mogu da isteram krvopije… Događa se čak i da telefoniram – a da oni besposleno stoje, čekaju da završim i da mogu da krenu opet sa svojim jednim istim…
A potpuno mi je fascinantno da ljudi koji imaju vrlo realne probleme (na primer, boluju od raka), NISU energetski vampiri.
Ma, Bog će da nas spase, moja ti :).
01/09/2013 at 10:31
Cini mi se da je i on digao od nas ruke.
Na stranu sto je beda, tranzicija, losa privatizacija… Ne umemo mi vise da volimo. Ne znamo iskazati a ni primiti osecanja. Sve je vise onih koji kazu:”Udajem se jer ima to i to, zivecemo tako i tako…” K vragu, u ljubavi se cenka kao na pijaci. Kao da je to ziveti jedan dan. Kad nekoga volis; stvorices, imati, boriti ces se. Valjda sam ja jedna od retkih luda koje veruju u ljubav.
Sveza mi je u glavi prica jedne nase zene koja se zaljubila u jednog naseg uobrazenka. Pisala mu, slala poklone, delila komplimente a on ni na kafu da je pozove. Ja bih makar rekla: “Hvala!”
A ovamo su svi otudjeni…
03/09/2013 at 08:08
Sada cu reci nesto bogohulno – u Srbiji se jos uvek mnogo dobro zivi u odnosu na to koliko se radi. Kada bi svi vise radili, ne bi imali vremena da kukaju. Znate i sami, kad sretnete ljudi koji zaista rade, nece se dogoditi da iznebuha kukaju. Mozda ce se pozaliti na nekutnu problematicnu situaciju, ali ovako kuknjave reda radi tesko da ima.