Rekoh već da se pravi privatnici nikako ne razumeju sa pravim doktorima Doma zdravlja.
Pod “pravi privatnici” podrazumevam one koji su sa svojih 10 prstiju stekli sve što imaju, uključivši i naknadno školovanje.
Pod “pravi radnici Doma zdravlja” podrazumevam one koji nikad nisu radili na drugom mestu, i znaju samo za posao u ustanovi.
Neki dan videh jedan komentar na B92 – a povodom izjave ministra Tomice Milosavljevića (“Plate po zasluzi”):
“E gospodine ministre, sve je to dim na vodi, od onog dana kada ja budem odlucivao kome cu da platim za zdravstvenu uslugu sve ce da dodje na svoje mesto…”
(konj, 8. decembar 2010 17:55)
Čovek je u pravu, i sve je to lepo i krasno…
Ali – mi imamo bataljone stomatologa koji jednostavno nisu navikli da rade, da misle, da zarade, da imaju svest o tome da samo od svojih deset prstiju žive, i još mnoge druge stvari.
Naš i njihov sistem vrednosti je sasvim drugačiji.
Prvo – i najužasnije – je da ima državnih stomatologa koji će uraditi svašta, prosto zato jer ustanova stoji iza njih, a to može biti i fakultet, da se ne lažemo.
Postoji jedan hirurg koji bez ikakve pripreme vadi zube visokorizičnim pacijentima; ljudima koji su na antikoagulansima, sa veštačkim zaliscima, posle bajpasova…
Kada sam pitala jednog hirurga višeg ranga kako se ovaj prvi usuđuje uopšte da tako šta radi, odakle mu petlja – profesor mi je (opušteno) rekao – šta ga briga.
On je u ustanovi, može mu se… Ako se šta desi, Bože moj.
Ne sećam se da sam ikad upoznala privatnika koji bi ovako šta radio – a da se razumemo, i opisani superhirurg u ustanovi isto radi za (ne male) pare.
Ali ako njemu umre pacijent na stolici, neće mu se desiti ništa.
Akcident, Bože moj.
O tome kako se u ustanovama krade, već sam pisala.
Ta svest o “Alajbegovoj slami” je nešto što bi, po meni, moglo jako brzo i vrlo lako da se reši, ali ko mene pita :).
O neradu, neznanju i nemaru se već sve zna.
Kao i u svakoj drugoj profesiji, na obe strane postoje loše organizovani, neodgovorni, mada kod nas mrzovoljni neradnici zatvaraju ordinacije najdalje za par godina.
Ono što je meni posebno zanimljivo je da oni nas jednostavno niti čuju, niti shvataju :).
Taj deo mi je uvek bio interesantan.
Kad god odem na kafu negde u Dom zdravlja, to je takvo kukanje i zapomaganje da Bog nije video, rekao bi čovek da nemaju ‘leba da jedu.
Onda kad “odrade” taj “obavezni deo”, kuku-lele, i kad krenu normalno da pričaju, onda shvatite da su neki dužni za lizing za kola koja koštaju 30.000 eura, da su neke usput kupile čizme od 15.000 (ali bila je rasprodaja, vrlo povoljno), da nose čarapice od 1.400 dinara…
Prošle godine mi je jedna prijateljica (lekar specijalista u domu zdravlja) rekla vrlo veselo kako je uzela kredit da plati letovanje za tročlanu porodicu – 170.000 po osobi.
Još veselije je dodala da je uzela i “malo više” – taman da pokrije i minus na kartici, a na (neplaćen) gas će misliti kad se vrati, Bože moj….
Nisam dosad videla privatnika koji bi to uradio; znam kolegu koji je slomio obe ruke, to znači – propast, takav se neće sigurno zadužiti za pola miliona dinara…
To mentalno ustrojstvo je teško opisati.
Meni se desilo da jedna (inače draga žena) koleginica sa bar 25 godina staža u Domu zdravlja želi da ode od nas (u drugo mesto), i kad sam joj rekla da donese radnu knjižicu, da se sutra zaključi staž, ona reče da ne zna gde joj je, jer je mislila da joj više neće trebati…
O tome kako mi je druga slična pravila probleme svakog meseca kada treba da potpisuje(mo) platni spisak i sve papire, bolje da ne pričam… Te zašto opet, te šta je sad to, te ovo, te ono..
Jedva sam joj dokazala da je isto tako i u Domu zdravlja MORALA nekad potpisati platni spisak i koješta da dobije platu.
Osim toga, da sam dobila 10 dinara svaku put kad sam čula ono slavno “lako je tebi”, dosad bih kuću sazidala :).
Dosad mi se četiri puta za poslednjih 20 godina desilo da u većem društvu u lekarskoj sobi Doma zdravlja (najmanje desetak kolega/koleginica) posle silne kuknjave i konačnog “lako je tebi” – stavim ključeve od ordinacije na sto, i najozbiljnije kažem da uzmu sve na šest meseci, i da uzmu sve što zarade, samo da poplaćaju sve troškove…
Nikad se niko nije mašio.
Mislim da je to najbolji pokazatelj cele situacije.
“Mi” možemo sutra da pređemo na njihova radna mesta.
Obrnuto retko biva.
Kad bude, onda ćemo da stanemo rame uz rame.
I da razumemo jedni druge :).
Poštovanje svim radnim, vrednim, čestitim, pametnim kolegama iz Doma zdravlja.
Nije vas mnogo ostalo, ali samo da znate da znam ko ste, da znam da itekako umete i možete, i da znam da vam je jako teško.
Ostalima – kolegijalni pozdrav :D.
Ilustracija: Sears
23/12/2010 at 10:06
Imam i ja slične probleme. Moji roditelji, moja žena, moja tašta i ženin brat. Svi rade u državnim institucijama (prosveta, opština i sl.). A ja radim u privatnom sektoru, u fabrici.
Kada razgovaramo o poslu i o odnosu prema poslu, kao da smo sa dva različita sveta. Kada mi oni pričaju o tome kako se na poslu ponašaju i šta oni smatraju da je na radnom mestu prioritet, ja ostanem otvorenih usta – zabezeknut.
23/12/2010 at 10:23
Dobrodošli :).
Baš dva sveta, kako rekoste – nije bitno da li je moja profesija ili ne, mi se najčešće ne razumemo, iako ima izuzetaka.
Ljudi obično misle da privatnik uđe, poradi kaobajagi nešto (pri čemu mu ljudi sami guraju pare u ruke :), izađe kad mu dosadi, zaključa i dalje nema brige…
Prekjuče mi je jedan sredovečan bračni par (inženjer i pravnica, oboje iz JP) objasnio da ja radim baš ovako kako sam rekla :)), šta čovek da im kaže…
I vama želim isto kao i sebi :), da jednog dana imate platu, godišnji odmor, bolovanje, letovanje na rate, stan od firme…:).
23/12/2010 at 12:54
Bio sam na jednom intervjuu za posao, kod jednog privatnika. Privatnik mi je ponudio platu na minimalac sa plaćenim porezima i doprinosima, a ostatak, na "crno-na ruke". I jasno mi stavi do znanja da je to njegov maksimum. I to generalno bude dobra plata. Ali meni to ne završava posao. Ne mogu da podignem kredit za nekretninu i tako obezbedim svojoj porodici krov nad glavom. I odbijem ponudu.
Na to meni moja porodica, sa gandijevskom samouverenošću i mirom da sledeći savet: "Pa pošto privatnik neće da ti sam plaća doprinose, ti mu onda traži 40% veću platu i onda sam plaćaj doprinose".
Ja im odgovorim da je taj privatnik spreman da odvoji toliko para za mene, on bi mi dao platu koju smo se dogovorili i platio bi mi pune poreze i doprinose na nju. U tom kontekstu, zahtev za 40% većom platom je nerealan i ne može da prođe, te neću ni da se ispaljujem i da tražim nešto što unapred znam da nema prođu.
Tu oni ostanu zapanjeni kako to privatnik neće da mi da 40% veću platu kada je to sasvim OK zahtev, i kako sam ja tako neoudlučan da se izborim za moje pravo da imam 40% veću platu. A ja ostanem zapanjen njihovim nerealnim sagledavanjem stanja u zemlji.
Definitivno mi živimo i radimo u dva paralelna sveta. I jedan od ta dva sveta će morati da "izumre". Što pre to bolje.
23/12/2010 at 16:41
Uff :((.
Vi znate da svi (čestiti i normalni) privatnici tačno znaju svoju granicu; vaši, na žalost, nemaju predstavu o tome.
Doduše, i mojim starcima je trebalo zadosta da shvate zašto ja radim ovo i ono, jer ne mogu da platim…
Međutim – i vi i ja znamo gde je zapravo problem: u previsokim davanjima na plate.
Ja sam rekla dosad deset puta da bi tačno mogle zaposliti još jednu koleginicu (na "normalnu" platu), da nam smanje doprinose na (recimo, ruskih) 30-tak procenata.
Iskreno, ja čekam preko 20 godina da "onaj drugi" svet "izumre", pa nikad :). Šalu na stranu – pre mi deluje da nas hoće da istrebe.
Kako god, ako realno i zaista i u "pravim" razmerama krene ka "osvešćivanju" tog "ne-realnog" sektora, to će za njih biti vrlo, vrlo bolno.
I moguće da će trajati generacijama, dao Bog da ja nisam u pravu…
23/12/2010 at 23:22
Ne postoji besplatni ručak. Možda neko i pojede nešto besplatno, ali to uvek neko plati.
23/12/2010 at 23:34
Baš tako.
I baš mi je drago da ste me posetili :).
24/12/2010 at 04:46
Bas pre neki dan sam naletela na ovu knjigu i skoro pa je celu i procitala http://www.scribd.com/doc/179098/Aribald-Rajs-UJTE-SRBI
Cini se da smo oduvek takvi, nekako alavi, lenji, zavidni, sitni u dusi, povrsni i nemarni. Postoje neka objasnjenja i za to, ali dokle cemo se vaditi na Turke?!
Inace, vec pet godina planiram i radim na tome da se iselim iz ove drzave i uskoro se priblizava taj momenat, pa u poslednje vreme lakse podnosim sve nepravde i beznadja u kojima svi zivimo. Primecujem da poneko sasvim fino zivi, bezbrizno i veselo, pa se onda zapitam zasto sam drugacija… pa, prosto jer jesam.
Ponekad pomislim, ma dobro mi je i ovde, jer realno nemam nekih vecih problema, a onda samo izadjem na ulicu i osvrnem se oko sebe. TV odavne ne gledam, osim ciljano, ali realnost je svuda. Pa tu su i prijatelji koji su, cini mi se, svake godine sve zatupljeniji, koji uopste ne vide nigde problem, dok njih licno ne udari po nosu.
Zbog svega ovoga, na vase pitanje od ranije, ostati ili otici, odgovor je jasan, barem meni. Vise se plasim ostanka ovde, nego nepoznatog "tamo". Sto se tice privatluka, moji roditelji su dva puta izgubili ulozeni novac, i oba puta nisu izdrzali, zajedno sa sudbinom drzave (jednom pocetkom i jednom krajem devedesetih).
Dosta sam mracila :)
Morala sam da dam sebi oduska, osecam neku besnocu kada citam o razmazenim i povrsnim radnicima u drzavnim ustanovama koje ne dotice ama bas nista u njihovom zivotu, a opet im je zivot "tezak". Verujem da oni nisu sposobni ni da misle VELIKO, a kamoli rade.
Veliki pozdrav.
24/12/2010 at 06:43
Draga Sandra,
kako rekoh, ja preko 20 godina čekam da se "afirmiše" rad, znanje, sve slično – ne mora da bude Bog zna šta, samo da normalan čovek sa (za mene) normalnim radnim navikama može normalno da živi.
Niste "mračili", samo napred, zato blogovi služe – da ljudi pričaju. Kao što ja pišem – premeštajući teret "naglas" s jednog mesta unutar sebe na drugo, što vi ne bi mogli :).
I sve nejbolje, gde god da idete :).