Juče mi srećni roditelji ispričaše anegdotu sa svojim starijim detetom.
Otac je došao kući od zubara (od mene), a ćerka (12 g) mu reče:
– Gde si bio?
– Kod zubarke.
– Šta ti je radila?
– Stavila lek.
– Pošto?
– 1.800,00 dinara.
– ŠTA?! Tolike pare si joj dao?! Ja to ni mrtva ne bih dala taman crkla.
Da me ko ne razume pogrešno, nisam ja lično u pitanju, kao ni moja profesija.
Dete od 12 godina nije reklo “To je skupa usluga, daj da ja postanem zubarka”, nego je reklo “Skupo je, ja ni mrtva ne bih dala te pare”.
I RODITELJIMA JE TO SMEŠNO.
Usput, roditelji su gradski ljudi, inženjeri koji ne zarađuju malo, nisu ni neinteligentni ni neduhoviti…
Jednostavno, nisu primetili.
Na celu priču ja se nasmejah, i rekoh – evo, ako dete hoće, ja ću je na svaki jedan način podržati da postane stomatolog.
A, NEEEE.
Nije ona za to, njoj ne idu prirodne nauke, ne voli školu, profesorica iz biologije (ili ne znam čega) je mrzi, znate već.
A i gadan je posao.
Što i jeste, ruku na srce :).
Ali vi ne učite dete da POSTANE neko ko skupo naplaćuje svoj rad, nego DA NE DA tom dotičnom pare “taman crkla”, i još vam je zabavno kako dete “ima duha”?
Mentalni zaokret za koji (obrazovani i pametni) roditelji nisu sposobni.
Bitno je da dete ima duha.
A što treba učiti godinama, to ne može – hja, kad dete ne voli školu…
Ili sa mnom nešto ozbiljno nije u redu.
Ilustracija: http://ralfstolarczuk.com/cool-dawg-mlm-business-mlm-mindset/
16/04/2015 at 15:05
Sa vama je sve u redu :)
10/02/2016 at 00:18
Draga moja zubarice, ne citam Vas redovno a onda kada mi je tesko, sednem za kompjuter pa procitam dosta Vasih postova. Od novijih pa do starijih. Neke citam i po vise puta. Lepo je citati kada ljudi pisu razumom; kada ljudi iznose ‘za’ i ‘protiv’… Samo mislim da je to danas sve redji slucaj. I sama sam takva, medjutim sve cesce ostajem u cudu. Konkretno, vezano za slucaj iz Vaseg teksta, roditeljima je to duhovito. Imam slucaj u mojoj daljnoj familiji, roditeljima je sve bilo smesno sto njihov sin radi. Od malena je tukao drugare i drugarice za svaku sitnicu, pljuvao uciteljicu, otimao uzinu drugoj deci i bacao u smece… Samo su se smejali i prepricavali sa uzivanjem dogodovstine svog miljenika. Ja slusala i gutala knedle. Jer Boze, ako progovorim, mislim da vise ne bih usla u njihovu kucu, sta bih im sve izgovoila.
I…danas je taj ‘divni’ osamnaestogodisnjak, napustio skolu, tuce u kuci sve redom. Ukrade, preproda iz kuce sto stigne. Hajde sto tuce roditelje, njih mi nekako i nije zao ali kad istuce starog dedu koji mu je napravio 2 kuce u zivotu, ostajem bez teksta. Volila bih da sednem nasamo sa njegovim roditeljima i da ih pitam: Je li to duhovito?
10/02/2016 at 01:42
Ne mislim da ce to dete iz Vase price biti isto kao ovaj nas sreckovic u familiji, nego zelim da kazem da smo mi roditelji ogovorni za svaki korak nase dece dok su manja. Jer tada ih oblikujemo svojim pricama, postupcima sto namernim sto nenamernim. Sve to oni upijaju. Jednog dana izrastu u ljude ili neljude.
Veliki pozdrav i pisite sto vise. Lepo Vas je citati.
Zorica