Kad smo bili studenti, na fakultetu je postojala neka vrsta agencije preko koje smo raduckali koje-šta, kome je trebala neka para: spremali, konobarisali, ovo, ono…
Ja sam sa srednjoškolskom diplomom pedijatrijske sestre – čuvala decu.
I kada sam diplomirala nastavila sam da čuvam decu, ovaj put preko druge agencije – obično je to bilo na sat; onda su me jednom pitali da li mogu uveče i noću da radim, i to u porodici gde niko drugi neće.
Ja slegnuh ramenima – para mi je trebalo, moja plata nije bila velika, mogla sam da se uklopim u vreme, nema problema.
Odem da vidim ljude – učiteljica i automehaničar, mlađi, zlatni ljudi, ne deluju mi problematično; onda shvatim da niko nije hteo da se prijavi jer je trebalo čuvati dvoje dece – bebu od 4 meseca i njenog brata od 4.5 godine.
Sad, za pedijatrijsku sestru to nije nikakav problem, jaka stvar.
Ja dođem kad mi se kaže, malo se igram s njima, hranim ih, okupam, pevam, pričam im priče, crtamo zajedno, posle ih uspavam…
Onda dok im roditelji ne dođu, malko ponešto poradim, operem sudove, nisam navikla da sedim – a televizor nikad ne gledam, ukratko, moje gazde su bile više nego zadovoljne sa mnom.
A ja sam jako volela Marka i Marinu….
Ma, i decu uopšte – oni su neodoljivi :).
Posle jedno tri meseca, Marina dobije slab osip oko vrata; mama me pita šta mislim – ja već pokupila stvari da krenem; vraćam se s vrata, i kažem da je po meni to samo od vrućine, i da bi najbolje bilo da se malko maže jednom Pavlovićevom kremom koja se pravi u apoteci (u ono doba smo mi učili da pišemo recepte magistralno – onako po sastojcima da apoteka napravi, i znali smo tri vrste Pavlovićevih krema).
I sad, ja tu iz džepa vadim blok pečatiranih recepata, sedam i krećem da pišem… potpišem, podignem oči, a moje gazde mene gledaju kao da me prvi put vide.
Niko ne pruža ruku da uzme recept, ja zbunjena mislim šta sam sad zabrljala…
Onda čovek reče:
Izvinite, vi ste BAŠ doktorica?!
I ja onda shvatim – oni ljudi su preko agencije mene dobili sa srednjoškolskom diplomom, nisu nikad pitali ni mene ni agenciju da li sam se dalje školovala, pojma nisu imali da radim u Domu zdravlja…
Onda sam počela da se smejem, i jedva sam uspela da ih ubedim da se vratimo na “ti” :).
Moje čuvanje Marka i Marine se završilo kada sam bila u petom mesecu trudnoće.
Imam još uvek par njihovih slika iz onog doba…
Danas su odrasli, ponekad mi u šali kažu “zubarica-čuvarica”, i još imaju svoje i moje crteže iz onog vremena, i zavitlavaju me kako su njihovi lepši.
Onda se smejem i kažem da i jesu, ja crtam kao svraka nogama…:).
Imena su izmišljena, a priča je istinita…
Ilustracije: vikarus.deviantart.com, kimmarksart.com
Leave a Reply