Čisto da ne trune u meni, da opljunem jedan tekst na temu kako zdravstvo nema više para – jer jedan zaposleni plaća lečenje još dvoje ljudi, a bolesni “gutaju” ogromne svote…

Da krenemo ispočetka.

Odakle pare zdravstvu?

1. Od uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje.
Ima li neko da ne plaća?
Naravno.

Najveći dužnici za PIO su državne firme, recimo GSP Beograd.
Mislite da je sa zdravstvenim drugačije?

I još nešto: nijedan privatnik NE MOŽE da dobije (ni overi) zdravstvenu knjižicu ako nije platio (bilo koji) doprinos – a ne mogu ni članovi porodice koji su osigurani preko njega.
Dakle – ko je PRAVI dužnik?

Šta mislite, zašto ne mogu da se objave javno imena dužnika?

2. Šta je sa “živim novcem” koji se uplaćuje na kasama klinika, domova zdravlja?
Eee…
Po zakonu, svaka zdravstvena ustanova je dužna da na sajtu javno izloži svoj up-to-date finansijski izveštaj.
Neke to rade, neke ne.
Od onih koje rade – može da se vidi da npr. mala provincijska bolnica zarađuje i do 800 PUTA VIŠE od ogromne klinike nasred Beograda (koja ne samo da ima MNOGO pacijenata, nego je takve prirode da odreda svi plate nešto, i to ne malo).

Šta mislite od čega to zavisi?
Od fotogeničnosti, odmah da vam kažem.
Kad pregledate stare slike bivšeg ministra zdravlja, samo gledajte ko je od načelnika uz njega najlepše ispao – oni uplaćuju po nekoliko hiljada dinara pazara za 24 h.
Napomena: nekoliko hiljada je četvorocifren broj, u eurima uvek ispod 100 eura, da ne bude zabune.

Stomatologija maltene sve naplaćuje u punom iznosu, “na Fondu” su dečji i ortodonti, to je otprilike to.
Ostali rade na (finansijsku) normu, koja je različita od jednog do drugog doma zdravlja, a ide i do preko 300.000 dinara mesečno za JEDNOG stomatologa (zavisi od specijalnosti).

Dakle, većina njih itekako zaradi platu i za sebe i za sestru i tehničara.

Kakvi su rashodi zdravstvene službe?

1. Plate zaposlenih daje budžet.
A sad da se malko vratimo opet na stomatološku normu…
Ako stomatolog otprilike mog ranga realno zaradi 300.000 dinara (“pređe mu preko ruku” živ novac), onda on od države (hipotetički) ne mora dinar da dobije na ime plate i doprinosa.

Vrlo okvirno rečeno: ako stomatolog ima oko 50.000 platu, njegov asistent oko 30.000, i toliko i zubni tehničar – to je UKUPNA BRUTO PLATA za sve njih – oko 176.000 dinara.

Recimo da razlika između 176 i 300 hiljada dinara ode na struju, vodu i ko zna šta, još uvek smo približno na tome da zubarija pretežno izdržava samu sebe.

Zašto se to ne spominje?

2. RZZO.
Koliko ima zaposlenih?
Kolike plate oni imaju?
Eee… to se ne zna.

Prema jednom tekstu, samo upravni odbor RZZO ima 21 člana.

A koliko ima zaposlenih, kolike plate imaju (i kolike plate imaju članovi upravnog odbora), to verovatno nije od značaja za sve obolele od dijabetesa ispod 18 godina kojima je uskraćen najkvalitetniji inzulin.

BTW, RZZO je jedina finansijska ustanova u ovoj zemlji, možda i u Evropi, koja posluje bez informacionog sistema.

Treba još?

3. Kako se raspolaže resursima?
Prvo, mi u zdravstvenoj zaštiti imamo ono što niko nema: relativno je lako doći do specijaliste.

Znam da vam se neće dopasti, ali u belom svetu nije tako.
ALI: u belom svetu je primarna zdravstvena zaštita (“opšta praksa”) vrhunski naučena i obučena – TO je momenat koji razlikuje ovaj sistem i onaj sistem.

Mi imamo opštu praksu koja:
1. nije dovoljno uposlena (prema merilima World Bank),
2. koja nema dovoljno znanja da može da preuzme; većina doktora je navikla da presavije uput i pošalje specijalisti – jer ne zna, nije sigurna u svoje znanje, možda ih i ne zanima, tome slično.

Dakle, da bi sve funkcionisalo efikasnije, treba nam i drugi sistem obrazovanja novih doktora – da umeju u toku prakse da ušiju, da nađu venu, da ovo, da ono…
Što već jako komplikuje stvar.

Kako SAM RZZO raspolaže novcem?
Pa, počev od vakcina pa nadalje – pogledajte sami, redovno izlaze u nastavcima u štampi…

Ukratko:
1. niko nema pojma koliko para se ZAPRAVO zaradi (u državnoj službi!).
Nema finansijskih izveštaja, nema računa, ovo-ono.
2. niko nema pojma koliko se realno para troši i kuda sve pare idu.

Nema laži, nema prevare.
Sam sistem finansiranja zdravstvene zaštite nisam ni načinjala…

A kad neko od novinara napiše ovakvu budalaštinu, da para nema zato što dijaliza ili lečenje jednog dijabetičara koštaju strahovito mnogo – možda da ipak promisli pre toga…

P.S.
“Ovih dana slušamo zapomaganje RFZO kako para nema, kako će se sistem urušiti, mediji prenose koliko koji pacijent, zavisno od patologije koja ga pritiska, KOŠTA republičku zdravstvenu kasu…
Koliko košta neefikasan, glomazan, loše organizovan sistem, niko ne pominje.
Računicu koliko je onih koji godinama uredno plaćaju doprinose, a ne troše, ne koštaju ni jedan jedini dinar tu istu kasu, nikada nismo čuli. A trebalo bi.

Kada je svojevremeno Svetska Banka, 2001. godine napravila analizu funksionisanja našeg zdravstva i pronašla da u njemu ima 27,5 odsto NEMEDICINSKOG osoblja, svetski standardi kreću se u okvirima od osam, za najefikasnije i dobro organizovane sisteme, do 14 odsto nemedicinskog kadra od ukupnog broja zaposlenih, niko se na to nije osvrtao.

Naprotiv, kada bi se danas uradila analiza učešća administracije i nemedicinskog osoblja u srpskom zdravstvu, verovatno bi situacija bila gora od one iz 2001. Prema procenama broj nemedicinskog kadra u srpskom zdravstvu odavno premašuje 30 odsto ukupnog broja zaposlenih.”
“Srpskom zdravstvu neophodna moralna ekonomija”
 
Ilustracija: http://invader-sickness.deviantart.com/art/Homestuck-Color-Meme-300277219