U doba kad smo imali nastavu iz farmakologije na osnovnim studijama, (mnogo) su nas učili tzv. magistralnom pisanju recepata.

To su recepti u kojima pišete jedan po jedan sastojak, njegovu koncentraciju i količinu unutar pripravka, pa napišete kako da se pripravi (mast, krema, sirup, tinktura, šta god).

Nismo to voleli nikako, da se ne lažemo :).
Farmakologija je inače ogroman predmet, a za magistralno pisanje recepata morate znati veoma, veoma mnogo.

Svaki takav lek se sastojao iz nekoliko osnovnih elemenata:
– aktivne supstance,
– nosača (tzv. vehiculum – jer, ako pišete npr. krem, samo mali procenat je lek, aktivna supstanca – ostalo je “nosač”, nešto da popuni masu do 100 g ili 200 ml),
– adsorbensi, adjuvansi, konzervansi… i ostale materije koje “pomažu” na bilo koji način,
– korigensi za ukus, miris itd.

Počinjete da shvatate u čemu je komplikacija :).
Koliko znam, magistralni recepti se odavno ne pišu… Jer:

1. Mislim da to decu danas niko ne uči.

Morali smo znati aktivne supstance SAVRŠENO dobro.
I koncentracije prema Oficini, i doze (i prema uzrastu), i delovanje, farmakodinamiku i farmakokinetiku (kako se lek “kreće”, metaboliše kroz organizam, kuda sve ide i šta radi itd.), i još more jedno sličnih stvari.

“Oficina” je “knjiga” koja propisuje “uobičajene” koncentracije lekova i pomoćnih preparata koje apoteka kao ustanova pravi – hidrogena ima 3% i 30% i to je to. Ako želimo drugačije, napišemo.
Ako nije npr. Hydrogenii peroxydi solutio diluta – ako je pogrešno napisano, laboratorija vrati recept :)

Morali smo znati da računamo odlično.
Slaba tačka većine doktora :).

Morali smo znati agoniste i antagoniste u prste.
Supstance koje pojačavaju ili ublažavaju delovanje aktivne supstance – jer ako želite sve da vam se stavi u istu kremu ili sirup, morali ste imati u vidu da će neki antagonista za 36% ili ne znam koliko da oslabi delovanje aktivne lekovite supstance, i normalno – šta ćete dalje :).

Morali smo znati načine spravljanja.
Uopšte nije svejedno da li je npr. čaj – macerat, infuzum ili dekokt :).

Pisali smo recepte po starinski…
“Misce fiat” (“Načini” ili “načini da bude”), “statim!” ili “cito!” (hitno), ili prosto – Signa suo nomine (naslovljeno na mene lično, za doktora koji piše recept).
Ne znam da li se to još uvek radi.

recepti

2. Galenske laboratorije izumiru.
Sve ovo je prema našem receptu spravljala tzv. galenska laboratorija, koje danas više nema. Čak i ne znam da li danas postoji još neka u Novom Sadu – zakonski uslovi za privatnu su jezivi, njima treba strahovito mnogo prostora i preskupe opreme, veliko je pitanje koliko je isplativo, ne znam.

3. Te recepte potiskuje savremena farmaceutska industrija.
Ovo je tako jasno…

A znate šta je šteta?

Kad sam imala bebu – pisala sam magistralno recepte za Pavlovićevu kremu. Učili smo tri vrste, a pošto je ćerka plavokosa, osetljivog belog tena, ja sam pisala tzv. “žutu” sa AD kapima…

Kad sam imala bebu – pisala sam magistralno bebi mast za nos (ne kapi!). Mrva efedrina, mrva mentola, malo vazelina – beba prodiše, ne suši se sluznica nosića, ne ode niz grlo, nema onaj ranjav jadni mali nosić kad curi i kad je prehlađena…

Mrzi me da tražim studentski indeks, ali mislim da je ova priča negde iz… 1984. Ili tu negde.

Neka davna vremena.

P.S. Pošto je tekst pisan samo na osnovu sećanja (ima možda i 20 godina kako nisam napisala magistralni recept), molim kolege da me slobodno isprave ako ima ozbiljnih gluposti, hvala :).
 
Ilustracija: http://www.womenshealthmag.com/