Nedavno me opet pozvaše na teren.
To je gadan posao, jer nikad ne znate na šta ćete konkretno naići; znate odmah šta vas čeka – čim ljudi ne mogu da dođu do ordinacije.
Sve spakujem i odem, ne baš blizu, i vidim dve fine, malene, postarije bakice od oko 80 godina. Jedna na štakama, vrlo teško pokretna, druga malko okretnija – ali, vidno otečena od zuba.
Razgovaram sa otečenom bakicom, pitam je od čega boluje – kaže da ima povišen pritisak, pije lekove (uredno i na vreme, kao i većina starijih ljudi), i to je to.
Dam joj anesteziju, i opet mi đavo ne da mira.
Ono zubarsko šesto čulo mi kaže da je nešto prećutala, ali očito da više neću izvući od nje…
Dalje polako pišem izveštaj koji ostaje njoj, dijagnozu, antibiotike koje treba dalje da pije… I sve vreme je “zagovaram”, čavrljam o koječemu, u nadi da će nešto da joj se omakne.
Posle 20-tak minuta “čapraz-divana”, bakica slučajno reče: “…i onda kad je njena ćerka ne znam šta, a ona posle operacije srca nije mogla…“.
Ah, tu smo dakle.
Ja je ljubazno pitam – kad je operisala srce, ona nabusito reče – davno.
Pitam koje lekove pije posle operacije, još nabusitije mi reče – ne seća se.
Mislim, kada neko više godina pije lekove svakodnevno normalno da zna, ali – neće da kaže…
Tražim da mi pokaže kutije, ona vrlo ih nevoljno donese – i ja vidim i Sintrom…
Lek protiv zgrušavanja krvi.
Sa inače već prisutnim rizikom od produženog krvavljenja zbog infekcije, Sintrom mi baš ne treba :(.
I sad ja počnem da objašnjavam gospođi da ne mogu da joj izvadim zub, da treba da ide kod svog kardiologa, pod njegovom kontrolom da prestane sa tim lekom na tri dana da joj se podigne trombo-test, ili da je prevede na heparin…
A kako onda ispade – žena ima i veštački kuk.
Ona počinje da plače, i da me moli da joj izvadim taj zub – ali rizik je previše veliki i za hospitalne uslove, a ne za terenske, meni se srce steže, ali ostajem pri svom stavu da ne mogu ništa….
Neću da uzmem pare, polako sve pakujem i izlazim napolje.
Oko zgrade je veliko drveće, stojim neko vreme napolju i dišem duboko, gledajući zelene krošnje, pokušavam da se priberem.
Razmišljam koliko decenija staža treba da se čovek navikne…
Ilustracije: www.cts.usc.edu, www.atlantichealth.org
Leave a Reply