Jednom davno mi dođe jedna mlada pacijentkinja, sa ćerkom od oko 4 godine.
Dete veoma lepo, izuzetno pronicljivo, i – kao i mnoga deca, vrlo pažljivo me gleda.
Prvi put se vidimo, i ja joj kažem:
– Joj maco, kako imaš divne trepavice! Kako ja nemam takve?
– Nije ti mama rodila (hladnokrvno).
– Hm… pa šta onda da radim… Jel’ to ima negde da se kupi?
– Ima. U apoteci. (odmerava me polako i pažljivo od pete do glave). Ako imaš para…?
Tu već nastaje opšti smeh, dajem joj bombone, obećava da će biti zubarica kad poraste…
Danas je arhitekta, i ponekad me kroz smeh podseća da još nisam kupila lepše trepavice…:).
Ilustracije: applementary.net/art–music.html,
Leave a Reply