Lečiće me vračare

Juče me sticaj okolnosti dovede u priliku da malko čavrljam sa par desetina studenata medicine, IV-V godina studija.
Malko sam ih slušala, sa velikim zanimanjem, malko pitala, malko oni mene pitali…

I evo od onda na to mislim.

Prvo, deca su i “na oko” i “na uho” – skromna. Nisam baš opazila ne znam kakvu garderobu i patike, mada imaju solidne mobilne telefone i nose udžbenike od stotinak eura, ako je to neko merilo imućnog.

Drugo – deca su pametna.
Mislim, PAMETNA.

Znaju više nego sjajno koja je situacija u društvu, koja u zdravstvu, znaju kome šta i koliko plaćaju i kuda pare idu bolje nego njihovi roditelji (ovo kovertiram), imaju itekakvo mišljenje o svakom političkom potezu (i to vrlo trezveno), znaju da komunalni policajac sa tri meseca kursa može da zaradi više nego lekar koji je u Nemačkoj završio studije i radi u lokalnom domu zdravlja (sestra jednog od studenata)….

Ogorčeni su, pričaju sa žarom, sasvim svesni kako jeste.

Rečiti, inteligentni, brzi, odraše se od rada.

Rada na tome da odu. 

Znaju jezike i uče ih dalje, grabe svaku priliku da odu razmenom negde, rade šta stignu i godinama ne spavaju noću da zarade neku paricu da plate još časova jezika, još neki kongres, još jedan autobus do Beča, gde je njihov rad prihvaćen…

Znaju odlično šta ih čeka, znaju gde bi – mnogi su počeli da se pripremaju maltene od početka studija, znaju kakva je situacija i šansa u toj izabranoj zemlji, spremni su da se još toliko godina oderu od rada i učenja tamo – da bi bili lekari kakvi žele da budu.

I – znaju odlično ko je čiji, ko kako polaže ispite, ko koliko zna ili ne, znaju već ko će od kolega postati asistent….
Samo dvoje-troje njih je ćutalo.

E, neću da me leče “ovi ostali”.

Bez uvrede mladim kolegama – od “preostalih” svakako ima sjajnih ljudi koji će biti odlični lekari, ali njima je veća šansa da “završe” negde u Žitištu, Mrsarovcima ili Trnčaru.
Životna realnost.
A doći će do gradske klinike kad ja budem od 80 godina, a i to možda.

Iz moje generacije znam šta znaju pojedina “nečija deca” (da se razumemo, ne obavezno deca lekara: i političara, i vojnih lica u ono doba, i profesora drugih fakulteta), neću da me oni leče.

Lečiće me vračare i travari, znam par baš jako finih ljudi, šta fali…
Kako reče jedan grafit u tekstu kod Mahlat:

Ovoj mladosti je potrebna zemlja….

Ilustracija: http://www.tmj-center.com/services/