Svako od nas ima tako neka vremena kad mu se sve stuži.
Mislim da prvo shvatate kakvi ljudi JESU, pa se tu stužite. Ili vam se smuči ili kakogod.
Posle, tokom života, shvatate neke stvari o sebi – može opet da vam dođe tugica. Ili očaj, ili da vam se smuči…
Onda shvatite da društvo i država propadoše – trebale su mi godine da to prebolim. I pitanje je da li sam.
Najzad, svi imamo gubitke. Kad sahranite četvoro za tri godine, tuga vas prođe jedva, ali JEDVA, verujte…
Svaki put se razbijete, pa se ponovo skupite – ali, niste više isti.
Onda vežbate stalno iznova to svoje novo postojanje… Što reče jedan moj bivši načelnik: To vam je, koleginice, kao kad čovek ostane bez noge ili ruke – živ je, zdrav je, samo uči ispočetka kako da živi.
Često mi kažu kako delujem neobično uravnoteženo, smireno i normalno, u odnosu na druge ljude koje viđaju. Pitaju me – kako?
Lako.
Rekoh ranije: dođe vreme kad shvatite da morate AKTIVNO da radite na tome da ostanete normalni.
Da budete fizički zdravi. Pokretni. Da imate (kako-tako) normalan san.
Posle dugog traženja i preispitivanja, nađoh da mi prijaju različite stvari.
Muzika, pevanje, igranje, igranje s mačkom, rad…
A na prvom mestu – rad u bašti.
Moje dvorište je maleno, možda nekoliko desetina kvadrata ukupno.
Srećom, znam šta je bašta – vodila sam računa i o baštama od 300 i 1000 kvadrata… Sa sve živicom od 180 cm oko celog placa :).
U ovim godinama, s ovim obavezama – to ne znam kako bih. Ovoliko koliko sada imam je taman onoliko koliko mi treba, i koliko mi čini dobro.
Juče sam maltene ceo dan presađivala sitno cveće.
I posle toga spavala kao dete…
Ilustracija: davidtrementozzi.com
Leave a Reply