Na žalost, juče nisam stigla da pogledam emisiju “Odluka”, u kojoj su gostovali lekari koji odlučuju o našem zdravstvu… Samo sam pročitala kratak tekst na B92 koji govori o tome, i – normalno, zapade mi za oko nešto (po meni) prilično bitno.

Odgovornost pacijenta.

Pacijenti su primitivni; ne znaju, ne vode računa o svom zdravlju.
Neće da slušaju, neće da piju lekove, radije se sami leče.

Nemaju (željeni?) nivo svesti o tome šta i kako treba da jedu, kako da vežbaju, da uzimaju lekove, i tako dalje i tome slično.
I ne umeju pristojno da se ponašaju prema doktorima, ja lično osetila na svojoj koži bezbroj puta, da ne idemo dalje…

Ko je tome kriv?

Tu nastaju problemi.

Ja sam ona generacija koja je učena sledećem:
1. Pacijent nije dužan da zna.
Mi jesmo.
2. Pacijent nije u obavezi da se pristojno, ljubazno, kulturno ponaša.
Mi jesmo.
3. Pacijent nije dužan da bude edukovan, motivisan, da sluša.
Mi smo obavezni da im pričamo, motivišemo ih, kontrolišemo da li slušaju i čine sve kako treba – i da sve to činimo 24/7.

Za današnje vreme – ludački idealističan, altruističan, kako verujem – potpuno “pogrešan” stav.

Dakle – ako mi dođe pripit pacijent koji je otekao od zuba (što znači da je proces zapušten i trajao godinama dok ga ja nisam videla), prema meni se neotesano ponaša i neće dalje da me sluša, moje je:
– da ga primim pristojno i ljubazno,
– da uradim šta treba, ili šta mogu, da ga UBEDIM da treba i da mogu,
– da ga za dalje obezbedim od komplikacija,
– da ga dalje kontrolišem.

Za ovo je potrebno da ste se rodili bez živaca, odmah da se razumemo, ali tako jeste.
Niko to ne može da plati, nije od značaja da li će reći hvala, to je naš posao i na to smo se zakleli.

Za 25+ godina staža sam imala bezbroj ovakvih pacijenata, uvek sam uspela da uradim šta treba, a u većini slučajeva sam uspela da ih dovedem dotle da nastave i dalje da dolaze, i da se sve sanira i održi u stabilnom stanju.

Dakle, MOŽE SE.

Na nivou zdravstvenog sistema, time se bavi Javno zdravlje – to je onaj deo koji određuje ko će da se bavi prevencijom, na koji način, od kojih para… Jako duga priča, semestri i semestri doktorskih studija.
Ali to nije bitno.

Bitno je ono što svaki doktor može ZA LJUDE da uradi svaki dan, za svakog čoveka koji mu se obrati, u radnji, u autobusu, na putu do posla, koji ga nazove – ma koliko taj bio prljav, lud, pripit, primitivan ili “nesvestan” i bez zdravstvenog obrazovanja i vaspitanja.

Tvrdo sam uverena da je u današnje vreme ovo što sam napisala krajnje bogohulna izjava, da ne kažem nešto strašnije.
Srećom, dovoljno sam mator čovek da me više nije briga šta će kolege misliti o meni – znam i da ste malo plaćeni, i da privatnik ne može da naplati priču, i sve što radi, da nas niko ne šljivi i da ima ljudi koji bi rado i smakli doktora.
Da se ne lažemo…

Sve što mi neki medicinski radnik može reći na ovu temu sam čula, verujte.

Ali: nikad, nikad nećete imati odreda edukovane, trezvene, savesne pacijente – ako ne krenete sami da ih stvarate.

Pre par godina mi je na zameni, samo na jedan dan, bila stomatološka sestra iz druge ordinacije, koja mi je na kraju radnog dana u totalnom čudu rekla:
Kako vi imate divne pacijente.
U odnosu na one u njenoj matičnoj ordinaciji.

Mila, ja sam ih stvorila za 25 godina rada.
Pričom, radom, pričom, motivacijom, kontrolom, pričom, radom.

Nisu u startu došli takvi – pristojni, da slušaju i poštuju, nije mi ih roda donela, borila sam se za svakog koliko sam mogla i kako god sam umela, i većina je poslušala.

Sistem je veliki, spor i grozan.
Bila bih tako slobodna da kažem da trenutno jedva i da postoji… Ali mi, pojedinci, valjda još umemo i možemo još ponešto.

Valjda…

Ilustracija: http://www.forbes.com/fdc/welcome_mjx.shtml

Pročitajte i ovo: