Povedite mamu.
Znam da zvuči čudno, ali u životu sam videla bar nekoliko mladih kolega/koleginica koji su došli da traže posao – sa roditeljem.
To je uvek bila majka.
Govorim o odraslim, psihofizički normalnim ljudima od najmanje 24-5 godina.
“Normalnim” – onoliko koliko sam mogla da procenim, jer obično usta ne otvaraju.
Preciznije – mama NJIH dovede na razgovor za posao.
Poslednja takva mama koju sam videla je bila žena otprilike mojih godina; doterana, lepa, negovana.
Kad je rekla da je bojažljivo biće pored nje stomatolog koji traži posao, i da moli za nekoliko minuta razgovora na tu temu, ja se posadih s njima, šta sad…
Nije pristojno da joj odmah kažem da izađe napolje.
Majka je bila “u sve upućena”, agresivna, vrlo rečita i bistra frizerka, koja mi je odmah objasnila:
– šta stomatologija zapravo jeste,
– šta njeno dete treba da radi i za koje pare,
– koliku treba da ima platu, godišnji odmor itd.
I sve tome slično.
To čak ide dotle da mi roditelj opisuje kakve vizitkarte MORAM da napravim njenom detetu, kakvu uniformu treba da ima (koje veličine, čak i koje BOJE), itd.
Ovo opisujem jer je gospođa prototip majki koje dolaze s “detetom” na razgovor za posao.
Situacija je vrlo neprijatna, verujte – jer ne samo da je savršeno jasno da me nimalo ne interesuje “mutav” kolega/koleginica kao zaposleni, nego dolazim u situaciju da slušam kojekakve budalaštine od laika koji ne samo da ima vrlo visoko mišljenje o sebi, nego i potpuno nekritično mišljenje o detetu koje vodi za sobom…
U načelu, slušam malko dok ovaj jedan živac može da izdrži, kažem da posla nema, uzmem kontakt telefon i ljubazno poželim sve najbolje.
“Detence” koje majka vodi se začudo prilično razlikuje u zavisnosti od pola.
Devojke deluju zastrašeno, obično reč ne progovaraju, nisu ni blizu tako dobro obučene, negovane i lepe kao majke.
S muškim svetom je malko drugačije – oni su obično izuzetno dobro obučeni, umiveni i izbrijani, ponekad nešto i kažu, čak umeju i da se osmehnu…
Prema evidenciji NSZ, u gradu ima par stotina stomatologa, većina sa položenim državnim ispitom, a posla ne da nema – nego niko i ne pita za njih.
Šta je ovde “zanimljivo”:
Majke i u NSZ dolaze sa detetom, “svojim doktorom” na razgovore – sa savetnikom i drugim službenicima.
I još nešto: svaki jedan od tih mladih kolega/koleginica pri rukovanju samo mlitavo pruži ruku, a vi – kako se snađete…
Čvrstom rukovanju sa osmehom i pogledom ravno u uči ih majka nije umela naučiti.
@zubarica slučaj drugi: "da li ste spremni da radite kod nas makar naredne 2 godine"?-"mozda, ako mi ne iskrsne nesto bolje"
— EmiL (@ViktorPrvi) February 14, 2014
@zubarica Na moj prvi razgovor za posao pošao je sa mnom i moj otac, u nameri da ubedi vlasnika (inače svog prijatelja) da mi ne da posao.
— Mačka koja sedi (@Malo_zbunjena) February 14, 2014
@zubarica Smatrao je da sam premlada za tako odgovoran posao, pa da zaštiti prijatelja.:)) Dobila sam posao i uspešno ga radila 4 godine. :)
— Mačka koja sedi (@Malo_zbunjena) February 14, 2014
@zubarica Veoma cesta pojava poslednjih godina u mnogim bransama! Nase iskustvo je da najcesce ulaze sa deckom/devojkom drzeci se za ruke?!
— Penzin (@penzinrs) February 14, 2014
Ilustracija: http://wanelo.com/search/127?defaultvalue-clone-7b06=Search&query=funny
14/02/2014 at 14:50
Jebote…
Ja radim po difoltu s kretenima, ali i ti imaš divno društvo.
15/02/2014 at 00:55
Molim te, molim te, molim te reci mi da je ovo samo šala. :/
15/02/2014 at 05:03
Na žalost, nije.
Ne samo da sam viđala ovo, nego sam viđala bezbroj odraslih pacijenata koje dovodi mama, ponekad i tata – najstarija takva pacijentkinja je bila ’47. ili ’48. godište…. Mamina dečica.
Mislim, mene bi ćerka udavila da hoću s njom da idem na razgovor za posao :)).
16/03/2014 at 10:17
Nije tema ali nisam mogao odoleti da komentarišem:
Te se “majke” tako ponašaju od rođenja deteta. Već je naučilo da svaki pokušaj protivljenja prouzrokuje posledice koje su samo malo TEŽE od ostovremenog razornog zemljotresa, još razornijeg uragana i cunamija visine bar 50 m i dužine desetak kilometara!
Da bude zanimljivije, pod pritiskom okoline i postojećih stereotipa (“Majka je svetica koja detetu uvek želi sve najbolje!” i sl.) dete se (makar imalo i 50 godina!) potpuno izgubi. Ako pokušate da mu otvorite oči proglasiće vas za smrtnog neprijatelja!
U svakom slučaju, početni je razgovor med i mleko u odnosu na ono što bi se kasnije dešavalo ako “dete” počne da radi.
Takve “majke” ne bih želeo ni kao susetke u istoj ulici.
06/06/2014 at 10:28
Čak i da razumem (a ne razumem) potrebu tih ljudi da skupa s roditeljima dođu na razgovor za posao – nije mi jasno kako ne vide da je to kontraproduktivno.
Mislim da je moja majka bila i ponosna i tužna kada joj nisam dozvolila da ide sa mnom do vrtića mog prvog dana predškolskog.*
*Živeli smo na selu, na svega desetak minuta od vrtića, bilo je dovoljno sigurno po mene da idem sama.
14/06/2016 at 20:38
Pročitao sam devojci ovaj tekst i njen predlog je sledeći:
“Ok, nema problema, Vaš sin će dobiti probni posao, a prvi zadatak će mu biti da sada Vama popravi zub/plombu/šta već, o mom trošku. To je sigurno učio na fakultetu, neće mu biti problem. Gospođo, sedite. Kolega, izvolite”.