Kako se ZAPRAVO rešava korupcija u zdravstvu

Korupcija u zdravstvu je teško rešiv problem, ali moja nauka ima vrlo jasne pojmove i rešenja o istom.
Pokušaću da zanemarim moje lične ideje o mogućim rešenjima, prilično su varvarske :D.

Svi znamo da korupcija u zdravstvu postoji svuda, i uvek će postojati – jedino je pitanje kako i koliko se može srezati, i nadalje držati pod kontrolom.

Korupcija u zdravstvu može po svojoj prirodi biti:
– finansijska,
– proceduralna,
– etička.

Zdravstvo je najsloženiji sistem koji ima jedna zemlja, te je time i broj mogućnosti neograničen…
Da vam ne bih prepričavala, evo jedne sličice kako to otprilike izgleda:

Mi, normalno, imamo sve što se može zamisliti.
Mala napomena: korupcija u zdravstvu NIJE samo ono davanje para direktno lekaru u ruku.

Korupcija u obrazovanju zdravstvenih radnika se isto smatra korupcijom u zdravstvu, a ne u prosveti.

Krađa mašina, opreme, materijala od strane zdravstvenih radnika je takođe koruptivno ponašanje.

I najzad: nerad, nehat, lenjost, sve što uzrokuje da ma ko zaposlen (i službenik!) u zdravstvenom sistemu ne zaradi ZAPRAVO svoju platu – je takođe vid koruptivnog ponašanja.

Dakle, problem je daleko, daleko veći nego što na prvi pogled izgleda.

Pojednostavljeno rečeno, borba protiv korupcije podrazumeva i:
– ekonomsko osnaživanje društva;
– demokratsku reformu,
– jačanje civilnog društva, transparencije procesa i podataka itd.
– vladavinu prava.

Evo jedne sheme prema WB:

Krajnje uprošćeno rečeno, gleda se da se sve postavi sa dva osnovna cilja:
– “povećanje cene koštanja” koruptivnog ponašanja,
– menjanje postojećih “pravila igre”.

U borbi protiv korupcije se koriste sledeća “sidra”:

Ili, da probamo sa konkretnim problemom.

Zamislite da u jednoj bolnici postoji lekar koji želi javnosti da otkrije malverzacije sa sredstvima i materijalom; ovo otkriće bi pogodilo i direktora, i nekoliko kolega, svi su uticajniji od njega – lako može dobiti (bar) otkaz.

Postupak bi mogao biti sledeći:
1. Obraćanje nekom ko ima moć da reši ovu situaciju.
To može biti npr. Agencija za borbu protiv korupcije u zdravstvu; kod nas takva ne postoji, ali i u svetu njihova moć nije baš potvrđena, tamo gde postoje.
Naša postojeća Agencija za borbu protiv korupcije – znamo kako radi.

Alternativno – može se tražiti podrška nadležnog ministra, ili bilo kog političara koji ima moć u ovakvoj priči; pošto je u konkretnom slučaju u pitanju direktor po SPS liniji, može i “tuda”.

2. Monitoring
…se radi zbog prikupljanja podataka (zbog pravosudnog procesa), zbog sagledavanja ukupne situacije, u smislu praćenja ustanove u toku i posle rešavanja problema.

Efektivan nadzor obično ide na tri načina:
– od strane MUP, kriminalističkih službi i slično – i fizički nadzor ako treba;
– od strane neutralnih stručnih lica; ovde bi bilo korisno angažovanje npr. neutralnog tela od pravih privatnika odgovarajuće struke. Pod “pravim privatnicima” podrazumevam one koji nisu jednom nogom u državnom sektoru, kod kojih ne postoji sukob interesa, sve slično.
– od strane neutralnih laika – obično se angažuje NVO od integriteta i poverenja, ne mora biti iste struke, grupa građana i slično.

To bi trebalo da su ljudi koji realno “imaju interes” da nađu grešku – ali ne ostrašćeni. Kao primer – nije dobro angažovati npr. ožalošćenu rodbinu ljudi pomrlih od lekarske greške.

3. Podsticanje.
Može biti nefinansijsko i finansijsko; ako se pokaže da je čestiti lekar u pravu, NJEGA postaviti za direktora ustanove.
Ako nema odgovarajuće kvalifikacije – povećati mu platu.

A u svakom slučaju – njega i njegove istomišljenike u datoj ustanovi ZAŠTITITI na svaki način i po svaku cenu, kao i sve povezane osobe.

U “podsticanje” spada i zaštita stručnih lica koja bi obavljala nadzor, normalno.

Posle završetka akcionog dela projekta – mora da usledi:

– ADEKVATNA kazna – brza, oštra, bez kasnijeg ublažavanja i koječega. Ovo je od ogromnog značaja, ne samo zbog odvraćajućeg efekta; time se i sprečava eventualni linč.
Problem sa merama protiv korupcije je što svako nešto ima svoje protiv; moguće su poprilične komplikacije ako se ne sagleda na vreme svaka moguća posledica.

– medijska i javna prezentacija rezultata.
Ovde se (za zdravstvo) pokazalo kao vrlo efektivno javno obaveštavanje – ali ne samo putem medija, nego i uživo. To se radi tako da se na skupovima građana prezentuje cela situacija, sa imenima, prezimenima i KAZNAMA koje su izrečene.

Efektivnim se u svetskim okvirima smatra da se ceo postupak – kada postoji “whistle blower” – završi za par meseci najdalje, do završnog saopštavanja narodu.

Posle svega ovoga bi trebalo da usledi menjanje pravila u postojećem sistemu.

Ovo može biti vrlo solidan metod borbe, jer u korumpiranom zdravstvu obično veoma lako zaobići postojeća pravila.

Poznat je primer klinike u kojoj je osoblje zaobilazilo redovne kontrole ednostavno ne dolazeći na posao u datim terminima (sa blagoslovom uprave; Banerjee et al, 2003.).

Promena pravila podrazumeva i smanjenje birokratskog aparata, maksimalnu redukciju njegove uloge, pojednostavljenje odlučivanja o ma čemu.

Poznat primer je korejski način za tender: računarski – random, i javno, online.

U situaciji kao što je naša, gde partokratija čuda čini, pomaže i uvođenje stručnih lica.
Normalno, to ne mogu biti lekari establišmenta…

U nekim zemljama automatski, prema svojoj funkciji, u odlučivanju o nekim tenderima od nacionalnog značaja učestvuju pojedinci kao što bi kod nas bio npr. predsednik Srpskog lekarskog društva i slično – politički potpuno neutralne osobe, na neki položaj birane samo zbog stručnosti, etičnosti itd.

U sklopu ove naše priče: monitoring bi trebao da se nastavi najmanje dve godine posle izvedene akcije.

Naravno, sve ovo bi trebalo da prate odgovarajuće promene na nacionalnom nivou…

Kad se sagleda situacija, u odnosu na konkretan problem – moguće rešenje može biti i sasvim neočekivano; u jednom projektu borbe protiv dodatnog plaćanja (čašćenja) osoblja u jednoj bolnici – pravo rešenje je bilo da se legalizuje to čašćavanje, da se fiksira na procentu cene usluge.

Ovo rešenje je sasvim jasno: plate osoblja su bile više nego bedne, država više od toga nije mogla, a rezultati su postignuti.
Zapanjujuće, ali u okolnostima te zemlje – jedino ispravno.

Ne znam da li ste nekad čuli za “Bamako initiative”; radi se o akciji ministara zdravlja subsaharske Afrike – gde je učešće u zdravstvenom sistemu dato narodu, zajednici.

Pošto je zdravstvena zaštita bila više nego žalosna, malverzacije retkim i skupim lekovima neviđene itd. – vlada je menjanjem propisa i mobilizacijom zajednice dala građanima određena prava.

Prvo – određen je paket elementarne zdravstvene zaštite koju svako mora dobiti, a pojedine usluge (vakcinacija, rehidracija itd.) su bile besplatne za bilo koga.

Drugo – stanovnicima je dato da plaćaju zdravstvu, skromno, onoliko koliko su inače davali mito lekarima i za lekove na crnom tržištu…

Ali im je dato pravo nadzora nad snabdevanjem i raspolaganjem lekovima, opremom, sredstvima.

Drugim rečima, članovi zajednice su zajedno sa medicinskim osobljem nadzirali lekove i materijal, brojali koliko čega ima i izdato je, i računali koliko šta košta, najprostije rečeno.

Efekat je bio zapanjujući.
Bamako projekat ima svoje mane, svakako; ali najbitnije je postignuto: zdravstveni efekat je bio očigledan.

Prema izveštajima WHO, najvećim problemom korupcije u zdravstvu se i danas smatra – ponašanje medicinskih radika…

A politička podrška se smatra odlučujućim faktorom u borbi protiv korupcije.

Dalje nema šta.

NAPOMENA:
Nadam se da ovaj tekst makar malko objašnjava moje… “neprijatno iznenađenje” na radionici za obuku u borbi protiv korupcije u zdravstvu, opisanom u tekstu Farsa.

 
Ilustracije i izvori:
http://www.ethics.net/a/bribery-the-ultimate-closing-technique
Vian T. Review of corruption in the health sector: theory, methods and interventions. Health Policy Plan 2008;23:83-94.
Azfar O. 2005. Corruption and the delivery of health and education services. In: Spector BI, (ed.). Fighting corruption in developing countries: strategies and analysis. Bloomfield, CT: Kumarian press, pp. 181–212.
Barber S, Bonnet F, Bekedam H. 2004. Formalizing under-the-table payments to control out-of-pocket hospital expenditures in Cambodia. Health Policy and Planning 19: 199–208.
McCusker R. Review of anti-corruption strategies. Australian Institute of Cirminology; Australian government; 2008. pp 55-62.
Lewis M. Governance and Corruption in Public Health Care Systems. Center for global development, 2006.