…To jest, vlasnik samostalne zanatske radnje…:)
Čitam pre neki dan jedan sjajan blog post Ivana Rečevića (“Zašto i kako sam postao preduzetnik…”), i mislim kako je napisao otprilike ono što bih i ja, samo daleko lepše nego što ja umem :).
Dosta dugo sam mislila da sam postala preduzetnik zato što sam morala.
Tek kasnije sam shvatila da je to nekom priroda, mindset, pa nađe razne izgovore…:).
Kao i svaki početnik, radila sam svakojako i svuda, i uvek na određeno.
Za ono doba i ovu profesiju ništa čudno.
Moj san je bio da ostanem na fakultetu, bila sam dobar student, na poslediplomskim studijama, i sve tako slično.
Kad sam imala malko staža, raspišu konkurs za asistenta na fakultetu.
Ja odnesem dokumente, mislim – znam da sam daleko najbolji kandidat…
Rezultat: primili su jednu malo mlađu koleginicu, solidnog studenta i finu ženu.
Mislim, finu ženu jednog docenta sa klinike preko puta…
Šef katedre me je primio, posadio, i u četiri oka mi sasvim direktno rekao da me neće primiti iako sam daleko iznad ostalih.
Bila sam u drugom stanju.
Opet Dom zdravlja, na određeno, putujući, na određeno, putujući… Radni odnos nije produžen kad sam bila u osmom mesecu trudnoće.
Para nigde.
Ne bih da pričam kako je bilo, Deda Bor je to lepše opisao kako sve može da bude…
Posle porođaja sam pozajmila pare, kupila kilo kafe i kilo vinjaka, i otišla kod tadašnjeg načelnika stomatološke službe Doma zdravlja.
Zamolila za deset minuta razgovora, i lepo pitala – kako bih ja mogla, jednog dana, da se zaposlim za stalno.
Načelnik je bio prava lisica, pogledao me je pažljivo i – u četiri oka – izgovorio cifru od koje mi se zavrtelo u glavi…
Ja, “ničije dete”, sa 9.30, naučnim radovima, nagradama, na daljem školovanju… Nikom ne trebam.
Prikupila sam se koliko sam mogla, kulturno zahvalila na vremenu i pažnji, jedva natrefila vrata, i izašla…
Čim sam došla kući, nazvala sam komšiju (povratnika iz USA), i zamolila ga za deset minuta razgovora, kad god da njemu odgovara.
Odnela sam mu flašu vina, i lepo objasnila da želim da pozajmim 10.000 maraka, pod uslovima koje on odredi.
Moj komšija, vrlo inteligentan stari inženjer koji je čitao Junga u originalu i svirao jednog prastarog belog Steinway-a kad mu je bilo dosadno, je samo ćutao i gledao me.
Bio je samac, i iako sam ga znala od detinjstva, nismo se mnogo viđali – radio je na branama po svetu…
Ćuti on, ćutim ja.
Onda posle nekoliko vekova on progovori i vrlo toplo reče da će mi dati pare, bez problema, izgovori neku mizernu kamatu, tek reda radi, dade mi rok od godinu dana.
Počela sam da radim kada je dete imalo skoro sedam meseci.
Od oktobra do maja iduće godine sam radila po 12 i 15 sati dnevno, i onda opet nazvala komšiju za deset minuta razgovora.
Vratila sam mu sve pare, kako je rekao, još jednom dala piće…
Često ga se setim, i nadam se da je danas u raju, zasigurno.
Dalje je išlo kako je išlo.
Žao mi je što ne umem tako lepo kao @IRecevic da objasnim šta sve čovek treba da bude i da ume da bi bio preduzetnik, mada mislim da nema ni potrebe.
Ne znam kako je u poslu kojim se on bavi, ali u mom je jaz između “nas” i “njih” strašan, do te mere da se razumemo i komuniciramo samo “našom” dobrom voljom, jer – mi znamo odlično kakvi su “oni”, ali “oni” ni u sledećoj inkarnaciji neće shvatiti kakvi smo mi, to ne vredi trošiti reči.
Kako god, ja vama svima od srca želim radno mesto savetnika u JP, sa neodređenim radnim vremenom, nejasnim radnim zadacima, bar dve sekretarice i bar jednim službenim vozilom…
Samo nemojte da ja to plaćam.
Ilustracija: IlinoisOnlineMarketing
11/12/2010 at 12:27
Najviše treba puno hrabrosti i cilj kao u tvom slučaju.
Punch line "Samo nemojte da ja to plaćam" – je savršen.
11/12/2010 at 15:58
Hvala lepo, Ivane :).
Ne mislim da je to bila hrabrost :), jednostavno u drugim izborima nisam sebe videla, a nisam nikad bila čovek koji razmišlja o "ne mogu" ili "ne može".
Mislim da je baš kao u tvom postu – mnogo (smislenog) rada, istrajnosti, i sasvim jasna vizija cilja, tako jasna da se može opipati :), ali ti to sve odavno znaš.
Meni je samo žao što znam još dosta ljudi sa ovakvim mentalnim sklopom, koji se "onda" nisu "odrazili" iz ovih ili onih objektivnih razloga, a sada su već davno "pojedeni" i prekasno je…
Hvala na poseti :).
12/12/2010 at 18:24
Ono što je nekome normalno drugome je čudno :). Iako je prekasno možda za njih to ne treba da bude razlog da vuku druge.
Nikada nije kasno shvatiti problem i rešiti ga u drugoj generaciji.
Posećujem ja ovo mesto često. No nemam baš često prilike da komentarišem.
12/12/2010 at 19:16
Ovaj, ne znam šta da ti kažem a da ne ispadne da se dogovaramo šta ćemo isto da mislimo :).
Šalu na stranu, meni odavno nije problem što sam "nenormalna", ali me ponekad opterećuje to "vučenje drugih" (naniže), jer mi je i profesija takva da "spasavam"… No, zato postoji staza za trčanje :).
Jedna moja drugarica ima boks-džak, kaže da je sjajno :).
21/10/2011 at 18:25
Poštovanje!!!
Ko je u privatnom ili je nekad radio privatno, zna o čemu pričaš.
Jednom prilikom, profa sa fakasa nam je pričao da moramo tri posla da radimo: državni, privatni i na crno.
Otkrio sam na svojim ledjima o čemu je pričao.
I ja svima želim JP a ostalim smrtnicima da ne razmišljaju previše, već da od ideje do realizacije imaju samo jedan korak kojeg odmah, ali odmah moraju da naprave, inaće im kuknjava ne gine…
Razmišljam da ove zime napišem još koji red iz kategorije Otvoreni prelom duše… :((( , nego mi teško i stalno se rasplačem kad razmišljam o tome… Isplakaću … :)))
21/10/2011 at 19:46
Dragi Deda,
znaš kako mi jedan komšija neki dan reče – lako je vama kad ste navikli da radite :).
E tako i ja tebi :).
Hvala na poseti, Deda :).
10/01/2012 at 03:31
Jasno mi je o čemu pričaš jer i sam već nekoliko godina sam punim svoj budžet. I kao student i neko ko velikim koracim ulazi u privatni sektor mislim da treba dosta hrabrosti potkovane znanjem. Baš sam o tome pričao prije par dana sa CyberBosankom:
http://intermezzo.ba/2012/01/faruk-garic-zelja-za-konstantnim-ucenjem-i-hrabrost-su-osobine-koje-imaju-uspjesni-privatni-poduzetnici/
10/01/2012 at 05:33
Hvala :), nisam nikad razmišljala mnogo o tome imam li ja neke kvalitete ili ne :), samo kako to nešto može da se reši…
O znanju da ne govorim – vi znate i sami, nama (stomatolozima) treba još jako mnogo učenja o svemu i svačemu da bi bili preduzetnici… Sreća pa smo štreberi :).
Hvala na poseti i svako dobro :)
27/06/2012 at 23:59
A ko Vam je vaspitavao,cuvao,pazio dete dok ste vi razradjivali biznis?Po ovome sto napisaste znaci da ste ostali uskraceni za duzi period najlepseg dozivljaja,a to je da budete sa svojim detetom.Da li Vam ponekad bude krivo zbog toga ako se uopste toga i setite?
28/06/2012 at 17:42
Ja.
Prvih pet godina je ordinacija bila u kući – mi na spratu, ordinacija u prizemlju.
Ja sam između pacijenata dojila i prepovijala dete, kuvala ručak itd., i danas me zavitlavaju kako sam s varjačom u ruci išla u uniformi po kući… Svaki, SVAKI trenutak sam koristila da budem s detetom – ona je sa mnom išla u nabavku materijala i opreme (od sedmog meseca pa nadalje), i slično, i tako je bilo do njene pete godine.
Sa 3.5 je pošla u zabavište, a sa pet smo se preselili, ordinacija se razdvojila od kuće, i onda ju je neko vreme čuvala jedna fina gđa – ako sam na poslu a dete nije u zabavištu.
Dakle, ne samo da jesam bila prisutna, iako sam godinama spavala po 4 sata dnevno, nego sam tvrdo uverena da je to dete kakvo je sada (22 godine), čist dokaz mog stava i pažnje u tom periodu.
A najbitnije – ona sama se svega seća, verovali ili ne. I prvog orangutana kojeg je sama izabrala u uzrastu od 15.5 meseci…
Sećate li se vi koliko je vaše dete npr. imalo kilograma ili zuba u uzrastu od 3, 8 ili 15 meseci?
Ja se sećam svakog njenog daha, i to ne iz priče baba i deda.