Kao i svi privatnici koji su se dalje školovali, i ja sam sama sebi plaćala poslediplomsko školovanje, i strukovno i akademsko.
To nisu bile nikad male pare, plaćalo se obično semestar po semestar.
Jednom, na specijalističkom stažu, dođem ja u rano jutro (6.55, kako drugačije :) i rekoh u Službi da sam došla da platim školarinu za taj semestar.
Gospođa mi reče da umesto npr. 550 maraka treba da platim 200.
Ja ostadoh gledajući je otvorenih usta – znate i sami, ne događa se tek tako da bilo ko prepolovi školarinu…
Onda mi dama sa osmehom reče – da ostatak plaća sponzor.
Ja se nekako priberem, i pitam o čemu je reč – a ona reče kako gospodin redovno daje neka sredstva fakultetu, s tim da je jasno određeno u koju svrhu.
Nekad je to prvih pet najboljih studenata redovnih studija, nekad prvih deset specijalizanata…
Pa i ja, eto, upadoh u tu grupu.
Ja popunih obrasce i dalje u neverici, i onda upitah – sme li da se zna ko je gospodin Sponzor?
Službenica mi odgovori da on ne želi da se zna ko je.
Ona zna da nije iz struke, da je Beograđanin, i to je sve.
Ja se tek onda povratih, i rekoh da – ako ikad bude u kontaktu sa dotičnim – izrazi moju zahvalnost, i želju da mu Bog da zdravlja i sve što pomisliti može…
Tada mi je bilo jako teško, i verujte da mi je mnogo značilo što sam dala toliko para manje.
I – evo, prošlo je 14 godina… Možda će nekad neko da vidi ovu malu zahvalnost.
A to što su mi na poslu krv pili mesecima da sam sponzoruša, nema veze :).
Ilustracija: http://blog.sfgate.com/morford/2014/11/27/the-five-kinds-of-gratitude/
16/08/2011 at 06:46
Ma jel si ti sigurna da nisi ovo sanjala? :)
16/08/2011 at 08:21
Sigurna sam.
To je bilo otprilike 1997-8., ja sam upisivala četvrti semestar specijalističkih studija, i sećam se dobro da je bila zima, i da sam hodala još 40 minuta po hladnoći da dođem sebi :).
Kasnije, kad sam pitala, čula sam da Medicinski fakultet ima dosta tih sponzora, zaveštanja i sličnog; ćerkim kum (advokat) vodi 3-4 takve zadužbine ili kako se već kaže, od davno pokojnih (pretežno kolega).
16/08/2011 at 13:07
Lepo je znati da takvih sponzora još uvek ima.
16/08/2011 at 13:14
pitam se ima li još tih ljudi?
16/08/2011 at 13:48
Kako rekoh RainDog-u, koliko ja znam – ima.
O tome se malo zna, ja samo za jednog (pokojnog) znam ko je, ali za druge se jednostavno ne čuje.
16/08/2011 at 15:42
možda je tako i bolje, da rade u tišini.
mada i dalje ne znam da li je bolje potpisivati dobročinstvo ili ne.
potpisati, pa tako povući još nekog da uradi? ali i hrpu onih koji će da viču da se to radi samo zarad nekih poena
ili ćutati i raditi svoje?
hm.
17/08/2011 at 03:11
Kao iz “Negde daleko, u zemlji snova”. Rasplakalo me je…divan čovek, ko god da je, gde god bio.