Na jednom (kao i obično) sjajnom Mikijevom tekstu (Kako sam zaradio svoj prvi milion) ostavih komentar koji kaže otprilike ovo: da se sa uloženih red veličine 10.000 dinara bez problema može zaraditi minimalac (oko 20.000).
Rekoh i da znam ljude kojima to uspeva…
Svi opisani (osim obućara) su počeli 1993.
Zubni tehničar
Čim je završio srednju školu, počeo je da moli iskusnije kolege da dođe kod njih da uči, makar samo da gleda.
Događalo se i da noćiva u fotelji čekajući da se keramika ispeče, da se proteza iskuva – jer zubna tehnika nikad ne spava.
Kad je smatrao da može da se odvaži, pozajmio je jedan tehnički (a – rashodovani) mikromotor od penzionisanog profesora zubne tehnike (nov oko 50 eura).
Pojma nemam koliko mu je trebalo početnog kapitala za materijal, ali sumnjam da je preko nekoliko hiljada dinara ono najosnovnije. Počeo je sa akrilatnim protezama – najjeftinijom vrstom rada.
Radio je više nego sjajno – jer je svaki posao nosio kod onog profesora, koji mu je “popravljao”.
Dalje je nastavio da radi punim gasom, kako Miki reče – vraćajući pare u posao.
Danas ima kuću sa zubnom tehnikom i ordinacijom (sestra mu je stomatolog), mada se on lično još nije skućio. Uvek je imao fantastičan auto (trenutno neki novi Audi).
Stolar
…je zapravo inženjer elektrotehnike (energetike).
Njegova fabrika je iznenada propala 1993., i on je ostao kod kuće…
Onda se zaneo da supruzi (profesor klavira) napravi stolicu za klavir.
Pravio ju je više od tri meseca, ali ispala je fantastično.
Kožna presvlaka i svaki zakivak na mestu, mehanizam podmazan i kao san, kvalitetno drvo…
A onda su stolicu videle ženine koleginice; od strica je pozajmio pare da kupi alat, samo najosnovnije.
Danas ima poslovni prostor, skladište, desetak zaposlenih, i kao i prethodnik – živi u roditeljskoj kući(ci). Vozi Punto.
Jesam već rekla da je usput završio stolarski zanat?
Majstor za sitne popravke
Moj matori je u jednom periodu išao po stanovima i radio sitne popravke.
Ne bi čovek verovao koliko po zgradama ima ljudi kojima treba da se zalepi fijoka, kojima je pala roletna, kojima curi slavina…
Matorom je bilo dosadno – ali je itekako zarađivao minimalac. Plus – gomile luka, bureka, rukom umešenog testa, krompira…
Tada je bio bitno mlađi, jedva da je imao 70 :D.
Vodoinstalater
Jedan moj školski drug je bio izuzetno skromnog porekla, iz kuće sa zemljanim podom.
Nije bio Bog zna kakav đak, iako vrlo inteligentan – nije imao uslove, verujte.
Posle 10 razreda se upisao na vodoinstalaterski zanat, i raduckao u nekoj maloj firmi koja je ubrzo propala…
Onda je okupio još par drugara različitih zanata, i počeli su da održavaju stanove.
A kasnije je iz toga nastala firma koja održava zgrade.
Električar
Isto moj školski drug; u propaloj firmi je radio opravke kuhinjske bele tehnike.
Kad je ostao bez posla – zaključio je da bolje ide i više se plaća uvođenje struje.
Pošto to baš nije nešto veliko znao, krenuo je zajedno sa jednim starijim majstorom da radi… Danas nema svoju firmu, “samo” radnju, ali ima ogroman stan (troje dece :).
Obućar
Blizu mene su obućarsku radionicu otvorila dva rođena brata – toliko su slični da sam mislila da su blizanci, mladi ljudi. Jedino oni nisu počeli 1993.
Pozajmili su pare, a lokal je vlasništvo skupštine stanara. Kad su počeli – pre godinu i po dana, imali su samo najosnovnije stvari.
Oni se smenjuju – rade dve smene, izuzetno lepo, pedantno i čestito; od njih cipele dobijete ne samo opravljene, nego i očišćene, sa simetrično vezanim perlama, ušivenim još nekim sitnim felerom koji samo njima smeta, i nije skupo (u odnosu na ostale).
Odraše se od posla, verujte.
Zajedničko ovim pričama možete odmah da vidite:
– sve je zanat,
– sve je konkretno znanje, i poznavanje tog zanata,
– sve je JAKO mnogo (prvo) učenja, pa rada i nespavanja, pa ispočetka,
– nijedan od ovih ljudi nije imao maltene ništa na početku,
– nijedan se nije obogatio onako kako ljudi vole da maštaju,
– nijedan NIKAD nije pomislio kako mu je teško, kako bi bolje bilo da radi kao inženjer negde u ‘ladovini, nijedan se nije mnogo bavio time šta komšije/kolege kažu; išli su ka cilju.
Šta htedoh da kažem: Novinarska Patka reče da samo oko 5% stanovništva realno ima preduzetni(čki) duh.
Moguće da je tako – ali, zar vam ovo opisano izgleda kao neka posebna pamet, obrazovanje, talenat?
I – još bitnije: IMA LI IZBORA?
Ili se još čeka da država nešto da, preduzme, ovo, ono…
Ako se svi slažemo u tome da jeste očajno, ZAŠTO džabe sedeti na guz*ci?
Ilustracije: pathconscious.com, gorowe.com
05/12/2011 at 10:04
Mogao bih da dodam još mnogo ljudi tvom spisku: Radnika sa arodroma koji je u Pazovi prvi počeo da radi spiralni povez (a posle počeo i da proizvodi spiralu za koričenje), ili još jednog koji je ostavio platu u Jat-u (na vreme) i već godinama važi za najboljeg plastificera (papira) u Beogradu, ili mašinskog inženjera koji je otvorio jednu od retkih radnji za izradu alata za isecanja kartona, ili jednog Novosadjanina koji (jedini na balkanu) proizvodi satenske rozete. Znam ih sticajem okolnosti – na hiljade, i svi liče ko’ da su braća rodjena. Posvećeni svom poslu – u koga su uložili vrlo malo početnog kapitala, ali ogromnu energiju. Naravno, kada su ti sredstva ograničena, moraš na nešto da se vadiš, pa malo kreativnosti dobro dodje… Ali to je samo trenutak lucidnosti, tek toliko da napraviš jedan ili dva izbora – a sve ostalo je crnački rad, upornost, i karakter u svakom smislu.
Nosim se već neko vreme da pošaljem Mahlat jedan sličan tekst za “Tetku . naslov bi bio: “Kako tetka da zaradi neki dinar” (namenjeno nezaposlenim ženama koje bi da ubace neki dinar u kućni budžet). Hoćeš da napišemo to zajedno?
05/12/2011 at 10:15
Uvek :).
I ja znam mnogo ovakvih ljudi, i baš kako kažeš – slični kao jaje jajetu, mindset im je sličan.
NAM je sličan :), jer ti, Ivan Rečević, ja, svi slični – uvek ćemo se začas razumeti i složiti.
Bez višesatnog kafenisanja :D.
Hvala, Miki :).