Pre milion godina, koleginici koja je radila sa mnom jedna mlada pacijentkinja ostade dužna neke sitne pare – kao sada stotinak dinara.

Posle par dana, ona nas obe, sa (tada malom) decom, pozove kod sebe u piceriju (bila je vlasnik), da da pare i – eto, da popijemo po sok.

Odemo nas dve sa decom – picerija je imala naziv kao npr. “Korzika” ili slično, odmah da vam bude jasno gde ste :).

Lepo, sunčano popodne, ogromni stakleni izlozi, sve čisto i kako treba, ljubazna mlada domaćica…

Posle 15-tak minuta nam se pridruži njen rođeni brat.
Malko stariji, ošišan “na opasno”, sa žestokim “stilom” i žestokim crnogorskim naglaskom :).

Odmah je shvatio ko smo nas dve, i krenuo da “startuje” mene – kao vlasnika, jel’, koji “leži na parama”, kao i sva zubarija :).

Prodaje mercedesa.
Kojeg?
Evo ovog što stoji pored ulaza, na trotoaru, parkiran uz staklo.

Mati mila…
Nov (prešao 2.500 km), crven, zvezdaste felne, niskoprofilne gume…
Mi smo to zvali tada “lutrijski” mercedes (jedan takav je bio u izlogu Lutrije Srbije, kao nagrada).

Tražim saobraćajnu, na njegovom imenu, na podgoričkim tablicama.

Nov auto.
Pitam šta traži – 21.000 maraka.
Na drumu je normalno vredeo otprilike dvaput toliko…

Odmah kažem da nemam tih para, ali momak se ne da.
Opisuje mi kakav je auto, kao da ne vidim :), ali ja i dalje teram da je to preterana cena.
Mrtva ozbiljna, posao je posao :).

Kad popismo piće, momak se ponudi da nas odveze do kraja grada gde je koleginica stanovala, “samo da vidim ja kakav je to auto”.
Sedosmo sa decom… Šta da vam kažem.

Koža, klima, 10 nevidljivih Harmana, nečujan…

Ja odmah rekoh: šta se to ČUJE TOLIKO?
Na čega momak reče – gospođo, to je zbog guma i felni, samo vetar šumi…

Da skratim, u toku vožnje od 3-4 km mi dođosmo do 12.000.
Ja sve vreme govorim da nemam više od 5.000, i da to i ne vredi više :).

I dođosmo do odredišta, deca i koleginica izađoše napolje, i ja pružam nogu – a momak me uhvati za ruku i reče:
Doktorka, kad bi došli makar do 7.000?

Ja se zahvalih i rekoh da ću razmisliti, na čega mi on reče da ima isto takvog, samo metalize bledoplavog, ali dizela – ako bi gospođi više odgovaralo…:).

Posle par dana, nađem ja mog kuma – čovek od te sorte i iz tog sveta.
Objasnim mu, i on mi potpuno cool (uz burbon u 8.30 ujutru :) lepo reče:
Ako ti nije žao i imaš 7.000 da baciš u Dunav, uzmi ga, super je to auto :).

Na moje podignute obrve, kum mi reče:
Vidi, u ovom gradu takve stvari “drže” tri čoveka.

Taj “tvoj” mercedes “pripada” teritoriji V.
Dogod je taj Baja živo, zdravo i dobro, ti ćeš taj auto moći da registruješ, voziš i tako to – bez problema.
U suprotnom (što može doslovno sutra da se desi), možeš slobodno da ga gurneš u Dunav.
Jasno?

Kako nije jasno… :).

Tako ja propustih jedinstvenu priliku da kupim novog, bajnog mercedesa za male pare, za do pijace i natrag…
Eh.

A tako je bio lep auto… :).

 

Ilustracija: http://industryicar.blogspot.com/2011/04/mercedes-benz-c-class-1998.html

Pročitajte i ovo: