Kako ja mislim da znam nešto

U mom poslu (kao i u svakom) ima svega i svačega.

Normalno, najveći problem je kada nešto ne znamo.
To znači da nismo sigurni, da su mišljenja podeljena, da nemamo iskustva na tu temu, da ovo, da ono…

Međutim – ako kažemo da (u trenutku govora) nešto ZNAMO, onda je to u načelu TAKO.
Da probam da objasnim…

Kod nas rekla-kazala jednostavno ne funkcioniše.
Mislim, mi ne možemo tako da radimo.

Ja mogu “iz iskustva” da kažem ovo ili ono, u čisto stručnom smislu, ali to ne mora uopšte biti validno – ako nemam dokaze.

Kod nas se dokazi nalaze u naučim radovima; međutim, kako reče jedna koleginica (“biraju se najslabije naučne studije koje se predstavljaju kao naučna istina”), naučni radovi itekako mogu biti isfabrikovani, i to je tako u svakoj profesiji, pa i kod nas.

Zbog toga postoje sledeće stvari:
– medicina zasnovana na dokazima,
– kritičko čitanje naučnog rada,
– zdrava pamet.

Medicina zasnovana na dokazima (EBM) je vrlo kompleksna nauka, koja insistira na određenoj metodologiji.
Najjednostavnije rečeno – kad bi vi nešto istraživali – da DOBRO promislite kako ćete to izvesti, a da niko ne može da vam ospori rezultate.

Dakle, najvrednije su studije sa tzv. zlatnim standardom: da su prospektivne (imate grupu ljudi koje pratite unapred, godinama, a ne posmatrate neku situaciju unazad), da je randomiziran uzorak (najslučajnije moguće birana grupa ljudi, a da svi imaju jednake šanse da “upadnu” u istu), da postoji kontrolna grupa (ako npr. testirate lek, imate kontrolnu grupu), da je dvostruko slepa proba (da ni učesnici u istraživanju, ni sam istraživač pojma nemaju), i tako dalje i tome slično.

Dobar primer dvostruko slepe probe sam videla na jednom nedavnom seminaru: vođa kursa je dao tri koverte učesnicama koje su se same javile (da mi pogađamo kod koje je ono što je stavio u koverat).

Ni on, ni one, ni mi nismo znali u kom kovertu je bila tražena stvar, a sve tri koverte se spolja nisu mogle razlikovati.

Sad zamislite da planirate tako šta na 100, 500, ili 50.000 ljudi, i da niko (u stručnoj javnosti) ne može da vam ospori metodologiju.

To je validan naučni rad.

A onda postoji i korak dalje: tzv. pregledni članci, ili review articles.

To su radovi koji SUMIRAJU ovakve radove kakve sam opisala – iz celog sveta – i donose zaključak po posebnoj metodologiji (vrlo oštroj, i vrlo preciznoj).
Onda to ima pravu težinu – postoji posebna baza podataka za takve radove, to je Cochrane database.

Kritičko čitanje naučnog rada je posebna priča, uči se tokom više predmeta, vežba, prezentuje i brani pred kolegama, da ne gnjavim…

Zdrava pamet u proceni je uvek dobrodošla; kod nas se ne smatra neetičnim da npr. farmaceutska kuća plati celo istraživanje.
Neetičnim se smatra da se to prikrije.

Dakle, bilo kakav sukob interesa (makar i srodstvo s urednikom časopisa :) MORA da se iskaže na posebnom obrascu, za svakog ko učestvuje u radu.

Ako je stručni časopis visoko na SCI listi, ima ojači impact factor, itd. – jednostavno neće primiti na objavljivanje rad koji ne zadovoljava ŠUMU kriterijuma kakve opisujem.

I zašto ja sad izdavih ovoliko s ovom pričom…

Kad kažem da nešto ne znam, onda ne znam.
Mislim – znam onoliko koliko izuzetno načitani laik, ili koliko se može naći online.

Kad kažem da nisam sigurna, to znači da znam obično vrlo mnogo, ali mi radovi i saznanja ili nisu up-to-date, ili ih ne smatram značajnim.

Ali, ako kažem (pogotovo ako napišem) da je nešto TAKO, onda verujte da jeste.
Ja ne mogu sebi da dozvolim da javno izađem s nečim što MISLIM da je tako ili ovako.

A zašto sad ovo…
Zato što mi se ceo život događa da svi znaju bolje.
“A moja lična iskustva su takva, a i u mojoj porodici…A ja sam čitao…”
I tome slično.

A opisane baze podataka se itekako plaćaju, i itekako im ne može pristupiti slučajan surfer…

No, bitno da ja – bar ponekad – mislim da znam nešto :(.

———————-

P.S. :))))

Ilustracije: JosephHoffmann.
https://gmkfreelogos.com/58530-Global-Knowledge.html