Koliko puta ste videli roditelja kako dete vuče u vodu (ili čak i baci u vodu), a da se ono otima, vrišti, ujeda, bacaka…?
Ja – milion puta, verovatno…
I onda sam nekad davno, kao mlad roditelj, mislila kako bih ja to izbegla.
FAZA I je bila – nekako privoleti dete da uđe u vodu.
Nama najbliža voda je – Dunav.
Koliko sam mogla da vidim, ne baš da se dopada maloj deci :).
Em je siv, em je (relativno) hladan, nosi… Nije očaravajuće.
Očekivano, nije se svidelo ni mom detetu (oko 18 meseci tada).
Pošto su po mom dubokom uverenju sva mala deca prirodno znatiželjna, moje rešenje je bilo – da sednem u plićak i krenem da pravim “dvorac” od peska i kamenčića.
Malo dete je švrljalo okolo, kolebljivo se odmicalo i primicalo, i najzad ušlo u vodu.
Jeste da je bila od desetak santimetara dubine, ali njoj skoro do kolena :). A posle se zaigrala i – tako nam je krenulo.
FAZA II je bila – kako naučiti dete da pliva, ili bar da lagodno boravi u vodi koja je dubine daleko iznad glave deteta.
Ovde smo pokušali “u društvu” – jok.
Sa “mišićima” na naduvavanje je krenulo, ali tu je bio drugi problem.
Brzo se navikla na “mišiće”, ali nikako nije dala da se skinu…
Onda smo nas dvoje srećnih roditelja malko promislili; u našem verovanju, roditelj mora biti sposoban da “nadmudri” malo dete.
Onda smo joj kupili prsluk na naduvavanje.
I polako, iz dana u dan – ISPUŠTALI po malo vazduha.
Dete od 2.5 godine je počelo samo od sebe da pliva u bazenu dubine meni do grudi..:).
Ono, nije ni znala šta se zbiva :D.
Kasnije je lako isterati finese – pravilne pokrete, plivanje kako treba i to… Po meni, najbitnije od svega je – da se dete oseća u vodi lagodno, prirodno, da nema strah od vode, i da zna da neće potonuti kao “sikirče” ako uskoči unutra :).
A ćerka (23) se i danas smeje i govori – kako eto ima “neozbiljnih” roditelja koji tako natociljaju malo dete, pa mu izduvavaju prsluk…:).
Ilustracije: www.glenrockparent.com, www.facebook.com
31/08/2013 at 00:04
Hm.
Ja sam bačen u vodu i… naučio… sam. Moraš. Ćaletova filozofija.
A sa mojom decom… Najstariju smo učili mi… slično tvojim principima… na Štrandu… na opšti ušas moje keve. A tada ni spasioci nisu zviždali kao sada, čim nekog vide preko lanca. Čak smo se s njom spuštali od Špica skroz do Danubijusa. Tada se moglo. Danas bi zvali socijalne radnike zbog toga.
Sin i mlađa ćerka su sem naše pomoći išli i u školu plivanja na Spensu pred leto… dva meseca traje i čak se i polaže… i dobija diploma… idi čoveče.
Nije to loše… s klincima rade instruktori, onda oni “upru” da ne budu najgori…
U svakom slučaku do pete ili šeste su svi naučili.