Mislim, fakat sam ceo život više ili manje nenormalan roditelj, samo – kako je dete sve starije – neprekidno otkrivam neke nove momente :D.
Pre više meseci je ćerka otišla da živi s momkom.
Komšiluk, kolege i poznanici me pitaju – ono uobičajeno: kako sam, kako su moji, šta radi ćerka…
Kad kažem – otišla je da živi s momkom, u 95% slučajeva reakcija je bila saosećajno i sažaljivo pitanje:
Kako si?
Pa onda:
Kako izdržavaš sama, sirota ti?!
I onda tu dospem u onu meni vrlo poznatu situaciju: da mi je pitanje toliko glupo da ne znam šta da odgovorim a da zvuči pristojno :D.
Iz moje perspektive, stvari stoje ovako:
1. (Moje) dete je odraslo, samostalno, obrazovanje pri kraju, ume da živi sama, da kuva i pegla, da raspolaže novcem i to. Dakle, nema brige.
2. Momak je takođe odrastao, samostalan, takođe ume (i hoće!) da kuva i pegla :), pametan i normalan momak.
3. Oni kao par su samostalni, slažu se, dobro im ide, zdravi su i tako to.
Unapred mi je rečeno da će pokušati da žive zajedno, nije noću tajno iznela stvari i otišla da živi maloletna i trudna kod nepoznate osobe na Madagaskar :D.
4. Ja živim kao što nisam poslednjih 25 godina :D. Radim šta me volja kad me volja, nema pelena, kuvanja šta drugi vole, peglanja brda i brda veša, davanja ogromnih svota novca za školovanje i ovo i ono…
I sad me neko (sažaljivo) pita – kako sam, SIROTA JA? :)
Normalno, moj prvi zaključak je bio – da ti koji me pitaju nisu baš skroz svoji :D.
Ljudi ne znaju šta će sa sobom kad im dete ode od kuće? Očajavaju, “umiru”, lupaju glavu da li je trudna, da neće da počne da se drogira, ovo i ono?
Vama to zvuči normalno? :)
Drugo – što ljude toliko zanima šta moja ćerka i potencijalni zet jedu, voze, koliko para troše i na čega, kuda putuju i kod koga itd.?
Mene vala nimalo ne zanima šta njihova deca rade i s kim, dapače.
Pojma nemate kakve prljavštine i bljuvotine im “dobronamerno” padaju na pamet kao moguće opcije na gornje teme.
Pazite – to uglavnom nije lično, oni samo isijavaju sopstvene strahove i promišljanja.
Treće – ljudi, mi ne govorimo o DECI.
Kažem “moje dete” prosto jer sam je ja rodila, inače je ODRASLO.
Pod “odraslo” podrazumevam da ume da živi samo i samostalno na svaki jedan način.
Dete koje ume da online kupi karte, spakuje se samo i odleti par hiljada kilometara daleko i boravi tamo (za svoje pare) VIŠE NIJE DETE.
Čim dete ume mnogo, mnogo stvari da uradi samo, a većinu bolje, efikasnije i brže nego ja – nije više dete.
To ne znači da joj roditelj više ne treba, taman posla.
I ovde dođosmo do još jedne bitne stvari:
Kad se dete odseli od kuće, to ne znači da više ne voli roditelje.
Mislim da mi je ovo bila najstrašnija spoznaja, kad sam pokušala malko s poznatim ljudima da izrazgovaram šta im je sve tu toliko strašno…
Oni misle da ih dete ne voli ako ode da živi samo, ili s nekim.
U stvari šta je: izgleda da je meni u glavi sve poređano nekako jednostavno.
Tako mi rekoše.
Zašto je njima komplikovano, Bog sveti zna…
E da: još se i ponosim i srećna sam u svom ludilu i nenormalnosti :D.
Ilustracija: http://www.goodhousekeeping.com/
22/06/2014 at 15:17
Nisi se hvalila na vreme… kad je otišla, nego nam tek sada javljaš.
Nije u redu. :-).
Moja žena je tako došla kod mene pre 23 godine i još se nije vratila.
A i dalje smo momak i devojka… zvanično.
Znaš… ma koliko da savremeno društvo (kao) teži nečem progresivnom i dalje ima zatupasta razmišljanja zaostalija od vremena Romea i Juluje.
Jer čak i u 19. i 20. veku je bilo pravilo… otišla kod momka… znači da se udala. Venčanje? Ko ih tera na to? Uostalom šta taj papir i potpisi znači?
E sad, da li se oni osećaju kao da su u braku ili ne… njihova stvar.
Važno je da zet prizna decu kao svoju :-).
Ja sam moju priznao… šta ćeš… nije imao ko drugi da ode kod matičara :-).
Samo neka oni žive normalno i harmonično, a kako će se to zvati… koga to još danas interesuje?!
(Mada… iz tvoje priče shvatam da je interesovanje okoline ipak veliko)
22/06/2014 at 15:56
Mislim da:
1. Ljudi nemaju čime da se bave nego tuđim životima,
2. NE ŽELE da pogledaju svoje živote, jer Bog sveti zna šta bi videli.
Pozdrav :).
27/06/2014 at 21:33
Zaista ima ljudi koji još uvek žive u pretprošlom veku ili u knjigama Mir-jam :)
Ja imam dve ćerke, brinem što ova starija (ima to neku predistoriju) nigde ne izlazi, nema ni drugaricu, ni momka. Mlađa još nije otišla da živi s momkom, ali dugo su zajedno, putuju po nekad zajdeno, kad skrpe parice, ona odlazi kod njega, živi sam, on dolazi kod nas. Zar nije bolje znati gde nam je “dete” koje ima 25, ili čak i 20, nego da se krije od nas, i da živimo u neznanju. Lažni moralisti, puritanci mene ne zanimaju. A to kako nam je bez njih, na to se celi život pripremamo, da budemo ponosni kad se osamostale, a mi da malo predahnemo od obaveza prema njima, nek su nam zdravi i živi.
07/07/2014 at 11:06
Samo da se tuspasim, pozdravim i prijavim upadanje “bez glasa”, doduse… :)
Ta sam… nenormalna.
Sve prosla.
Bivala ostemplana i “pocascena” kad sam ispravila jednog dobronamjernika koji mi rece: Nisam znao da ti se kcerka udala.
Rekoh: Pa nije se udala, zivi sa momkom.
Uglavnom, ispade nemoralna kci, a i majka koja to s takvom lakocom prihvata.
U svakom slucaju… divan osjecaj je NE MORATI kuhati svaki dan, ne drzati raspored casova kao Rembrantovo djelo na zidu i sve ravnati prema tome, pogledati haljinu u izlogu i uci da je kupis ne misleci: moram uplatiti novac djetetu, to je prioriet… ma, mogla bih ja do sutra nabrajati prednosti i samo prednosti tog osjecaja i dozivljaja: odraslo je, ima svoju platu, od te plate nece gladovati, budi se i jede s onim koga voli i ko je voli…
Uostalom, sta je to samoca?
Tek kad je kcerka otisla iz kuce shvatila sam koliko meni sa mnom nije dosadno…
Sretno Vam bilo “samovanje”, ja Vam od srca zelim da potraje toliko dugo da stignete sve ono sto prije toga niste.
Mnogo lijepih pozdrava!