Kad problem "udara na zube"

Naš uobičajen “stručan” izraz za ljude koji imaju neke druge probleme, a koje “rešavaju” tako što “nađu” neki stomatološki problem da “preko njega” pokušaju da “reše” to što ih muči.

Da se razumemo, to je apsolutno nesvesno, niko od takvih pacijenata to ne radi smišljeno i namerno, i tim je za nas problem veći.

Često se ovaj “sindrom” vidi lako.

Najčešće su u pitanju dve pojave:
– da pacijent ima probleme (bolove ili druge simptome) koje ne može jasno da opiše, ili
– da se pacijent “zakačio” za neki estetski, parodontološki ili sličan “problem”.

U prvom slučaju se radi o tome da pacijent dolazi npr. sa bolom koji nije jak, koji ne može da definiše, a počinje negde iznad jedne lopatice, pa se seli naviše, pa se premešta oko uha sa iste strane, onda ga možda tu i svrbi, da bi onda bol iščezao.
Otprilike tako, samo baš nadugačko.

Prvi moj takav pacijent je bio mladji čovek, obrazovan i inteligentan, sa opravljenim i/ili korektno izlečenim zubima, koji je nadugačko i naširoko opisivao svoje “patnje”.
Nema ko od nas ga nije gledao, imao je snimke, nalaze, Bog otac zna, dvaput smo formirali konzilijum od po 5-6 različitih specijalista – ništa.

Onda me je jedna starija koleginica pozvala na stranu i rekla mi:

Vidi, njemu nešto “udara na zube”.
Vidi šta JESTE u pitanju, jer nisu ni zubi, ni zglob, ni pljuvačne žlezde, ni vilica, ni vrat, ni…

Onda sam se malo “izokola” raspitala (čovek mi je bio dalji rod) i shvatila da on i supruga imaju jednog zdravog sinčića, drugo dete sa Down sindromom, i da mu je u momentu događanja žena treći put u drugom stanju…
On “samo” nije mogao da izdrži taj pritisak :(.

Drugi tip “udaranja na zube” izgleda tako da se pacijent opsesivno “zakači” za nešto što je (samo njemu) od estetske važnosti, ili preterano reaguje na nešto što je prosto tako.

Ovde postoji more jedno devojaka koje “strašno” pate što su im očnjaci malo tamniji od ostalih zuba, i nikakvo ubeđivanje ni pokazivanje im ne može dokazati da su ovi zubi inače prirodno zeru tamnije boje od prednjih.

O tome koliko mladog sveta ima “žute” zube, a ja nađem boju A1, B1 ili slično, najsvetlije boje u “lepezi boja” – koje sam u prirodi videla na pacijentima triput u životu, bolje da ne govorim…

Jedna devojka (inače vrlo atraktivna) mi je čak rekla da ju je zbog “žutih” zuba ostavio momak (!), a opet govorimo o najsvetlijim mogućim (zdravim) zubima na mladoj osobi….

Treći tip ovakvih pacijenata su psihijatrijski bolesnici.
Obično je ovakav vid opsesije ili uvod u pravo psihijatrijsko oboljenje, ili je početak razbuktavanja već postojećeg.

To se ne da lako videti od prve; to su najčešće mladi ljudi, obično obrazovani, zaposleni, inteligentni, i ni na koji način ne deluju “sumnjivo”, a za mladog stomatologa mogu biti jako veliki problem ako “ozbiljno” shvati njihov problem kao stomatološki.
S druge strane, verujte da je jako opasno ne shvatiti ih ozbiljno.

Najčešći vid ovakvog pacijenta u praksi je mlad pacijent, sa odličnim zubima, desnima, opštim zdravljem i tome slično, koji je opsednut time da će mu se zubi rasklatiti i poispadati od parodontopatije. 

Ponekad se desi da imamo takvog pacijenta, pa onda za godinu-dve čujemo da se psihijatrijsko oboljenje zaista manifestovalo, te da je “naša epizoda” bila samo jedan od uvodnih simptoma… Imamo mi i psihijatre pacijente, pa pitamo.

Sveukupno se za sve ovakve pacijente može reći sledeće:
– nema ama baš nikakvog objektivnog dokaza za prisustvo stomatološkog problema; možemo doslovno na glavu da se postavimo (što često i radimo) – nećemo naći ništa objektivno;
– naširoko, nadugačko opisuju svoje “probleme”, spremni su da dolaze triput dnevno da nam još jednom “pokažu” i “dokažu” kako to jeste nevolja, i kako ih “boli” i “tu ima žućkasta mrljica” i ko zna šta sve ne;
– obično su itekako teoretski potkovani; mnogo surfuju, znaju mnogo podataka o svom “oboljenju” ili “stanju”,
– opsesivno razmišljaju o svom problemu, i nama i okolini neprekidno govore o tome, a vrlo često im je njihov “problem” uzrok za sve ostale nevolje koje imaju u životu,
– nedostupni su racionalnom ubeđivanju, ili ma kom drugom načinu odvraćanja. Maltene je nemoguće “svrnuti ih” na priču o fakultetu, izlascima, momku/devojci, filmu…

S naše strane, obično se događa sledeće:

– ili naiđu na nekog sličnog meni, ko im 82 puta objasni da nema problema, zašto nema problema, i eventualno uradi nešto u granicama stomatološki opravdanog (recimo, skine kamenac i poduči pravilnoj oralnoj higijeni),

– ili naiđu na stomatologa koji spremno povlađuje njihovim “idejama”, i jednako spremno uzima 350 eura za beljenje zuba, dvaput više za parodontalnu hirurgiju (na sasvim zdravim i mladim ljudima), i sve tome slično.

Lično volim da se držim prve varijante – jer ne samo da je stomatološki opravdana, i da mi je savest mirna, nego – bilo koja stomatološka intervencija NEĆE rešiti problem koji ovakav pacijent ima.

Pacijent će obično, kad jedan stomatolog “na njemu” iscrpi sva dostignuća savremene stomatologije, nezadovoljan krenuti dalje, “na laser” ili bilo kakvu drugu izmišljotinu koji je video na internetu, naravno – pljujući na sva usta prvog stomatologa….

Ovakvih pacijenata, na žalost, danas ima sve više.
Viđamo ih i dnevno, a dobijamo i po nekoliko mailova dnevno ovog tipa.

Jedan pacijent od 24 godine, opsednut time da će izgubiti zube od klaćenja, nam je slao u jednom periodu doslovno par mailova dnevno…
Ruku na srce, sa zavidnim znanjem za laika :).

Stomatološki gledano, ovde se ne da puno šta učiniti; ovakvi pacijenti loše reaguju na savet da pogledaju u sebe, da potraže psihologa i slično (ja probala kad sam bila mlađa, luda zubarica :).
Oni to ne žele, oni žele da ih neko drugi “spase” čarobnim štapićem…

Ostaje samo da se priberu nervi, i da im se smireno na desetine puta objasni da to nije tako kako oni misle, u nadi da će preći kod drugog stomatologa….

Ili da se ode u rudare, drvoseče, ili nešto slično lako i na čistom vazduhu….:).

Ilustracija: http://guildwiki.gamepedia.com/The_Mouth_of_Torment, http://www.wefreeworld.org/pain-killers-soul