Imam jednog prijatelja, vršnjaka, znamo se od mladosti.
Čovek srednjeg rasta, četvrtaste građe (dugogodišnji džudista), zatvoren, ne smotan – ali ne baš komunikativan (ETF :), operisan od smisla za humor, preozbiljan, iako bazično vedre naravi.
Vrlo kulturan i fini, ali oštar, odgovoran, karakteran, pedantan, vredan za trojicu.
Ukratko – ne baš lep, ne baš zgodan, ni slučajno imućan, tvrd, izrazito samopouzdan, čovek bez posebnog šarma koji pretežno razgovara tipa “matter of fact”, vrlo skroman kao osoba.
Kao mladić je imao psa, boksera; redovno ga je šetao po keju, i onda tokom vremena naišao na jednu devojku iz kraja, koja je svog boksera šetala po keju u isto doba dana.
Njih dvoje su tako povremeno šetali svoje pse, čavrljajući usput, i to je tako trajalo možda par godina…
On elektroinženjer, ona građevinski, sličnog karaktera i pametni, lepo su se razumeli i slagali, iako su njihovi razgovori bili pretežno tehničke prirode – on nije znao Bog zna šta o njenom ličnom životu.
I jednog leta moj drugar shvati da se njegova drugarica sa keja na jesen udaje.
Onda je pažljivo promislio, izbrijao se, obukao belu košulju, kupio 101 ružu (ne šalim se), i otišao kod nje na vrata, po prvi put u životu.
Zamolio ju je za pola sata razgovora, mrtav ozbiljan.
Rekao joj je da je voli, da smatra da je ona prava žena za njega, da takvu nije dosad sreo niti će; da je potpuno svestan da ona želi da se uda za drugog, ali…
Ako se uda za njega, on njoj obećava ovo (taksativno, precizno, pedantno nabrojano), stoji iza svoje reči, i dok je živ biće kako je sada rekao.
Ako ga odbije, on je spreman da i dalje šeta psa po keju s njom, bez pominjanja ovog dela priče, kao da se ništa nije desilo.
Sve izgovoreno jasno, samopouzdano, tvrdo, smrtno ozbiljno.
Onda se zahvalio na posvećenom vremenu, i izašao napolje.
Dama je mislila tri dana.
Ja sam im krstila prvo dete…:).
Danas imaju tri sina, i u braku su skoro 20 godina.
I jeste – on je od reči do reči ispunio sve u detalj što je rekao onog dana…
Ruku na srce, imao je i za koga, ona je zaista izuzetna žena.
Dakle, da se vratimo na ono:
Who dares….
Ilustracija: watercolourswithlife.blogspot.com
08/05/2011 at 15:05
Шта ми преостаје – да вежбам, купим боксера и шетам кејом по Земуну :)
Одлична прича. Нема ничега док неко не пукне, преломи и реши се на акцију. Још кад бих се ја решавао мало чешће, где би ми крај био…
Духовни тренинг (:
Хвала Вам на овим дивним текстовима и примерима како ствари функционишу, супер су за дизање самопоуздања!
08/05/2011 at 17:11
Dragi Tomcaa,
kako ja vidim stvari, ti imaš dve nevolje: previše prevrćeš po glavi kojekakva scenarija :), i daleko ti je lakše kad se držiš nečeg poznatog (comfort zone).
Moje skromno mišljenje je da u oba poprilično pomaže – ne teretana, nego neka borilačka veština.
Bez uvrede ostalim sportistima, oni koji se bave borilačkim veštinama imaju malko drugačiji mentalni sklop.
Prvo što ih prati određen skup mentalnih tehnika, a drugo – dobiju batina. Ne samo da budu "obično" povređivani, nego moraju da se suprotstave konkretnoj osobi, i da ga gledaju u oči kad se naklone. To je vro realan izazov, osim svog fizičkog napora koji sve podrazumeva.
Moj utisak je da bilo kakav izlazak iz zone sigurnosti donosi napredak, bio uspešan ili ne; makar i neuspeli u tom jednom momentu, pametni ljdu brzo nauče gde su pogrešili i šta dalje.
Probaj da učiniš nešto što nikad nisi, pa javni kako je bilo :).
Drago mi je ako sam od neke koristi :). I od srca ti želim mnogo sreće :).
08/05/2011 at 17:36
Да, да, та зона познатог. Поптуно у супротности са мојим истраживачким духом, али изгледа да код мене дух иде једном стазом, а тело другом.
Теретану нисам ни имао на уму, Боже сачувај :D Нисам баш разумео ово око наклона, шта је ту тачно изазов? Иначе, од три књиге које тренутно читам, једна је "Књига пет прстенова" Мијамота Мусашија – водич на путу борилачких вештина. Практичан савет који сам добио уз ту књигу је да све што могу повезујем са реалним животом, јер кад се све сведе на нпр. кендо (где ван филозофије борбе и нема неке филозофије) постаје бесмислица читати је ако се тиме не бавиш.
"И најдужи пут почиње првим кораком." Проблем са мном је што се врло слабо крећем (колико год да ме интересује и да желим да сам сад негде на неком састанку или нешто, ја ћу и даље седети овде, у својој комфорној зони, и млатити празну сламу, јер се плашим да ћу ко зна шта пропустити). Ретко излазим чак и са најближим колегама, друговима итд. Кад кренем у шетњу, обично идем сам, лутам тамо-амо, комуницирам погледом и осмехом са људима које срећем, средим мисли, често певушим или разговарам са собом, уочим сто чудеса и вратим се кући сам.
Нема мотивације – нема активације. А мене је често баш тешко мотивисати, превише сам крут и одмерен.
"Ја би' мог'о да могу…"
Ето, нашао сам себи триста мана, а никако да ишта поправим. Опет та комфорна зона…
Хвала Вам, јавићу Вам сигурно ако се нешто промени… Ма, видећете то код мене на блогу :)
08/05/2011 at 17:58
Mislila sam na to da se u borilačkim veštinama obično prvo nakloniš protivniku, ali tako da ga gledaš u oči, a ne u zemlju. Iako je nekad vrlo očito da će da te odere od batina :).
A i za to ima lek :). Jedan kolega nalik na tebe je stisnuo petlju (opet ono, skupio hrabrost samo za prvi korak) i basnoslovno mnogo platio najskuplji trening koji je mogao da nađe.
Onda je morao da ide :).
Mislim, svako zna koji mu je triger faktor – njemu je bio novac, on nije bio imućan, a nosio bi crninu godinu dana da je "bacio" tolike pare kroz prozor… Intelekt itekako pomaže :).
Hvala tebi što si došao :).
09/05/2011 at 16:52
Stvarno me zanima sta joj je obecao? :)
09/05/2011 at 18:15
Miloše,
to je duga priča :).
On je bio (i jeste) jedan od najpožrtvovanijih roditelja koje sam videla u životu; starao se o deci koliko i majka im, bez obzira na poslovne obaveze.
Suprugu i porodicu je uvek poštovao i voleo, i danas, čak i fizički branio (posebna priča :).
U međuvremenu, za sve ove godine, oni su od doslovno ničega došli do četvorosobnog stana, dvoje novih kola i još koječega – a to ne ide tek tako. To je i rad, i karakter, i poštovanje, i zajednički napor…
Otprilike tako, sve kako je rekao da će biti :).
10/05/2011 at 07:35
:) Ti ETFovci… :) Sjajna prica!
26/08/2011 at 15:36
Scenario za film…