Mlada žena, gradsko dete, zaposlena, roditelj.

Pogledam, gornja šestica pukla dijagonalno… Lečena, vađen živac, vidim punjenje, ne mogu ništa osim da ga izvadim.

– Samo da ti dam malo anestezije.
– JAO TO ĆE MENE BOLETI.
– …
– ALI DA ME UBODETE SAMO JEDNOM.
– Ubošću te koliko puta mora.
– MENE JAKO BOLI UBOD S UNUTRAŠNJE STRANE.
– Evo malo površinske anestezije, najtanja iglica… Je l’ bilo strašno?
– NIJE! A KOLIKO ĆE TO TRAJATI? NEMOJTE DA SE OTEGNE.
– Pod jedan ne znam, pod dva – vađenje lečenog, krtog trokorenog zuba koji je već pukao santimetar u dubinu se ne radi na juriš.
– PA PRITISNITE JAČE.
– Ovakvi zubi se ne vade na snagu… Samo polako i tehnika.
(Tišina)
(Počinjem polako)

– Da li te ovo boli? (bocnem sondom s jedne, s druge strane)
– (odmahuje glavom)
– Ovde ga moram preseći. Molim te, spusti ruke dole.
– ZAŠTO?
– Zato što nije mudro da me udariš u ruku kad držim naoštrene instrumente.
(Sedi mirno).

– Ovde moram da ga presečem. (Pokazujem prstima kako je zub trokoren nalik na tronožac, i objašnjavam da je lakše i brže da ga presečem u račvi i vadim jedan po jedan koren).
– JE L’ TO BAŠ MORA?
– Pa ne osećaš ništa, ne? Samo drži usta otvorena, molim te.

(Prošlo par minuta)
– JESTE LI BAR NEŠTO IZVADILI?

(Prošlo još par minuta)
– DOKLE ĆE OVO DA TRAJE VIŠE?

– Strpi se još malko, evo blizu smo kraja. Sad čvrsto zagrizi ovu gazu i slušaj me, nemoj ništa govoriti, samo čvrsto stisni.

– A JE L’ JA TREBA…
– Zagrizi! Šta sam rekla malopre?!
(Tišina)

– Vidi sad ovako: da ne ispiraš usta, da ne pljuckaš, i danas dok su budna – samo hladno. Hladan oblog, hladna supa, hladna kafa, sladoled.
– A MOGU LI DA RUČAM PAPRIKAŠ KAD DOĐEM KUĆI?
– Slobodno, samo hladan.
– A DAAA, HLADAN.
– I pazi da se ne ugrizeš kad jedeš, bolje da sačekaš da te prođe anestezija.
– JOŠ ĆU I DA SE GRIZEM?! (Užasnuto)
– Ne mora da znači, ali na nekim pacijentima se događa – ako imaju jače obraze, ja se izujedam ako jedem anestezirana :).

(Pišem izveštaj)
– ŠTA ĆE OVO MENE DA KOŠTA?
– (12 puta manje od hirurškog vađenja takvog zuba, nekoliko kutija cigareta koje pacijentkinja puši itd…)
– JAO, TAKO SKUPO?! DA SAM ZNALA DA ĆE TOLIKO DA KOŠTA…
– Sećaš se da sam ti rekla PRE vadjenja zuba? Naravno, uvek imaš Dom zdravlja i kolege unaokolo.
– (Mrgodno plaća)

– A ŠTA ĆE MI OVO?
– Izveštaj i račun. Dođi u ponedeljak na kontrolu, a u zaglavlju imaš broj mog mobilnog ako bude problema za vikend.
– ZNAM, A ŠTA ĆE MI OVO?
– Kod tebe u radnji ljudi ne dobiju račun? Drugi doktori ne pišu izveštaje?
– PA JESTE… A ŠTA JE OVO DRUGO?
– Recept (vidi se vrlo očigledno da je recept).
– A ŠTA ĆE MI TO?
– Pišem antibiotike da piješ, imala si ogromnu gnojnu kesicu na jednom korenu, sećaš se da sam ti pokazala?
– ‘OĆE ONI MENI DATI ANTIBIOTIKE?
– Pa zato ti pišem recept.
– JA TO MORAM DA PLATIM TAMO?
– A kako si ti mislila? (Smejem se)

(Sve uzima, zakorači, vraća se)
– A ZA ČEGA MI JE OVO?
– Izveštaj i račun. Tu imaš moj broj mobilnog ako šta bude nevolja…
– ZNAČI BIĆE?! (Panika)
– Ne očekujem da bude, sve je čisto i sve izvađeno, pokazala sam ti da su celi korenovi izašli, sva tri, ali ja ovo govorim svim pacijentima – da ne čekaju ponedeljak.
– AHA. A ŠTA MI JE OVO?
– Antibiotici. Pređeš preko puta u apoteku…
– ‘OĆE MI DATI S OVIM PAPIROM?
– To je pravi recept, sa svim elementima dokumenta, ima moj potpis, pečat ordinacije i faksimil.

(Odlazi, i vraća se s ulaznih vrata).
– NISTE MI REKLI JE L’ I SUTRA DA STAVLJAM HLADNO I ŠTA KONKRETNO?
– Bilo šta smrznuto, stavi minut-dva pa skloni, opipaj obraz da ne napraviš smrzotine. Danas dok si budna, a nije loše ni sutra.

(Okreće se na peti i odlazi. Bez “Doviđenja”, bez “Hvala”).

……….

Ukupno trajanje cele priče – oko pola sata.

 
Ilustracija: https://www.tumblr.com/search/tiredness%20i%20feel