Jednom je jedan čitalac rekao kako je osetljiv na zlostavljanje dece.
Mislim, svi imamo slabe tačke – gde se nit prekida, i prestaje svako razmišljanje o tome šta će biti dalje…
Svakako da svi imamo različit prag gde nekom puca film.
Jednom sam videla, kao klinka, kako ožalošćeni otac, kojem je upravo saopšteno da mu je dete umrlo, obara pesnicom direktora klinike…
Takođe, kao klinka – srednjoškolka – uvek raspoređena na hitan prijem – videla sam nebrojeno mnogo prebijene dece starosti do pet godina, dece koja su se trovala koječime (uključujući i “tečnu bronzu” – kasnije se ispostavilo da mu je to otac sipao niz grlo), dece najstrašnije zapuštene – vašljive, polugole, sa kožnim infekcijama, i još…
…dece koja su bolesna (recimo, od upale pluća) – koju roditelji dovedu i – ostave.
Dete ozdravi, roditelja nema.
Bolnica šalje telegrame, obavesti policiju… Lažna adresa.
Iščezli.
Onda dečicu dalje daju socijalnoj službi i dalje ide postupak koji ide, a mi smo u svako doba na odeljenjima dečije bolnice viđali sasvim zdravu decu koja su tu i po više meseci – dok se negde ne smeste… Ostavljeni.
Bilo je dece koja boluju od hroničnih, teških oboljenja, i koja borave po godinu i više u bolnici…
Oni su tada imali jednu malenu učionicu, igraonicu sa televizorom.
Kako su se samo radovali kad mi dođemo, da im čitamo, da se igramo sa njima, mnogu dečicu smo učile da hodaju…
Da ne budu stalno u krevetiću, kad nikog nemaju…
To je bilo pre više od 30 godina – kako je sada, ne smem ni da pomislim :(.
Kasnije, kroz stomatologiju – ista priča: izbijeni zubi, isečene usne i obraz… “Palo je”, “spotaklo se”….
Lord Ganesha
Nikad me nije čudilo što ima kolega/koleginica koji postanu mizantropi.
Uvek su me čudili – ovi drugi.
Kako ljudi koji se stalno bave baš time – uspeju da ostanu normalni?
Više puta sam od njih čula da – veruju u Boga.
Ili u šta već, ali veruju u Nešto što će tu dečicu ipak nekad i negde da spase ili pogleda u životu.
Onda negde videh jedan post Džejn Dou… Jedva sam ga pročitala, da mi ne zameri, jer – za mene je sve veoma jednostavno.
Mislim da svi ljudi imaju veru, samo su je neki osvestili, neki ne.
Nekima, kao jednom mom kolegi, se dešava da je osveste posle (recimo) kliničke smrti… Ili drugih strašnih događaja, kada shvate da u nešto “moraju” da veruju.
Da li će neko da veruje u Boga, u neku vrstu Višeg bića, u Ganešu, ko zna šta… mislim da je to sekundarno.
Isto, mislim da je To Nešto, za one koji veruju, svuda oko nas.
I na klupi u parku, i u kući, i nije nužno neophodno da odemo u crkvu da bi bili “bliže”, “na svetom mestu”….
Mislim da je bitno da smo sebi “bliže”.
I, što mi jednom reče jedan mnogo stariji kolega: bitno je pomiriti sebe sa verom.
Rekao je i – nije bitno da li su ti se drugi smučili, bitno je da se ti ne smučiš sama sebi….
……….
Ilustracije: kidneystonekure.com, Desperation
16/10/2010 at 10:16
Šta reći o onima koji zlostavljaju sopstvenu decu?! Ja bih im omogućio da taj višak energije iskoriste okopavajući kukuruz, plasteći seno ili terapeutskim tretmanom za mešalicom na nekom gradilištu.
Meni je ova poslednja rečenica "highlight" celog teksta:"nije bitno da li su ti se drugi smučili, bitno je da se ti ne smučiš sama sebi…" To je najvažnije- da svakog jutra možeš da se pogledaš pravo u oči i da vidiš svoju dušu kako ti se iz njih osmehuje i kaže "Dobro je. Danas je novi dan. Nova prilika za podvig. Samo napred!" :)
16/10/2010 at 10:46
Dragi prijatelju,
nema tu mnogo šta…
Ja sam jednom odbila da radim u takvoj situaciji (jedini put u životu, posebna priča), a ovakva tema povlači za sobom jako mnogo drugih (o "porodičnim" ljudima i "srpskim domaćinima", o tome koliko je kod nas prebijane dece do pet godina, kolika je smrtnost male dece od trovanja, zadesa i sličnog….).
Kolega koji mi je to rekao je (bio, na žalost) poseban čovek, i to je jedna priča :), a između ostalog mi je jednom rekao i to što ste vi sada: najbitnije je da mogu da se pogledam u ogledalo i vedro kažem sebi – dobro jutro, zubarice :).
Hvala na komentaru:).
04/09/2012 at 17:16
….nemam reci….