Javno zdravlje se služi ama baš raznoraznim metodama kojima pokušava da utiče – u krajnjem cilju – na promenu ponašanja ljudi.

Sve što možete zamisliti, sve što vam na pamet može pasti – koristi se.

Čak Nokia deli mobilne telefone da bi srećni dobitnici aktivno učestvovali u odvikavanju od pušenja…:)

Akcije koje imam na umu su tzv. interventne akcije u društvenoj zajednici.

Radi se – krajnje uprošćeno rečeno – o tome da se “snimi” stanje ciljne grupacije pre (javnozdravstvene) intervencije, preduzme se šta god da se preduzme (vrlo duga priča), i – osim što se neprekidno prati stanje i rade evaluacije – na kraju se izvodi konačan zaključak o rezultatima i uspehu akcije.

Ili – kako uči epidemiologija kao nauka – odaberu se dve što sličnije populacione grupe, pa se u jednoj interveniše, a druga služi za poređenje. Ovako se radi kada nije praktično ili nije moguće posmatrati efekat intervencije na pojedinačnom nivou [1].
Jako jednostavno :).

Sve je to jako lepo i krasno, ali zamislite sad ovo: imate pokrajinu sa 180.000 stanovnika, koja je prva u svetu po oboljevanju i umiranju od kardiovaskularnih oboljenja, povišenog pritiska i povezanih oboljenja i stanja.

Odakle bi krenuli?

Shvatam ja da vam sada sve i svašta pada na pamet :).
I definisanje ciljne grupacije, i strategija delovanja, i medicinsko i nemedicinsko osoblje koje treba angažovati, i novac koji je potreban, i projekcije vremenskog trajanja cele balade…
Ali, nije baš tako.

Nije tako – jer se javno-zdravstvene akcije (ipak) razlikuju po delovanju mnogih drugih socijalno-marketinških akcija…

Ono od čega se počinje je:
– politička podrška,
– intersektorska saradnja.

Dr Pekka Puska, nosilac svakako najpoznatijeg projekta ove vrste, na svom izlaganju u Ženevi 2002. je sasvim jasno rekao – ne prosto politička podrška, nego national political commitment [2], to je uslov bez kojeg se ne može.

Intersektorska saradnja je tek posebna priča.
Kad se kaže “intersektorska saradnja”, to podrazumeva “međusektorsku saradnju, multidisciplinarni i interdisciplinarni pristup očuvanju i unapređenju zdravlja – koji se ostvaruju stalnim unapređivanjem saradnje zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnost u oblasti javnog zdravlja sa ostalim učesnicima u javnom zdravlju” [3].

Međutim, u načelima javnog zdravlja piše i ovo:
“... zdravlje u svim politikama – koje se ostvaruje primenom principa očuvanja i unapređenja zdravlja prilikom utvrđivanja svih sektorskih politika“.

Ovaj suvoparni rečnik znači da ne može ministarstvo zdravlja samo da se bori npr. protiv pušenja – ako je to veliki javnozdravstveni problem (a jeste).

Mora i ministarstvo trgovine da poveća cene cigareta, mora lokalna samouprava i/ili ministarstvo zaštite životne sredine da donese propise kojima se kažnjava pušenje na nedozvoljenim mestima, mora po školama da se priča ad nauseam o tome kako ne treba ni počinjati, odvikavanje od pušenja i sva pomoćna sredstva i preparati vezani za to moraju biti dostupna bilo kome i bilo gde, mora…

Zaključak izvedite sami…

……….

1. Radovanovic Z, ed. Epidemiologija. Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, Novi Sad 2008. p. 187.
2. Puska P. The North Karelia project: 30 years successfully preventing chronic diseases. Diabetes voice. 2008;53:26-29.
3.Zakon o javnom zdravlju Republike Srbije iz 2009, objavljen: Službeni glasnik RS, br. 72/09 (u primeni od 01.01.2010.).

Ilustracija: https://sfbayhomes.com/action-plan-to-buy-your-home-in-redwood-city/

Pročitajte i ovo: