Znate one malene (1.55) pa zgođušne, elegantne ženice, koje se pravo drže, gledaju vas ravno u oči, hodaju na visokim štiklama sitno i žustro, imaju glavu na ramenima itekako, a na njihovoj snazi volje možete drva nacepati….?
Iz poznate porodice, i danas je “vetrenjarova devojka” – jer tamo je svako imao “špicname”, a njen otac je imao vetrenjaču.
Tvrdoglava, vrlo uporna i bistra, išla je prvo peške kilometrima u gimnaziju, kasnije u “veliki grad” da se dalje iškoluje, uspevala sve što naumi, makar za to trebalo i 20 godina, i preživela baš svašta.
Narav uvek ista – starijeg brata je (od)branila žaračem od drugova iz škole – a takva je i danas…:).
Osim teških godina bede i kućenja, jedino dete joj je bilo na samrti u uzrastu od godinu dana; rekli su joj da će verovatno preživeti – ali za posledice (gluvoću, slepilo, epilepsiju, druge poremećaje) ne garantuju…
Odslušala je to ne trepnuvši, držeći se pravo, kao i obično, vratila se kući, sela pored praznog krevetića i tek onda počela da plače.
Rekla je sebi – Bog gleda, ona će biti dobro. Kasnije je dete još jednom učila da hoda….
Ali je bilo dobro.
Sada ima mnogo godina.
Prvi maligni tumor je operisala pre 13 godina, pre malo više od godinu dana je dijagnostikovan sasvim drugi.
Onda me je posadila i rekla mi:
Vidi ovako: ako preživim, što i nameravam, super. Ako ne – nemaj brige, naživela sam se, i – nije bilo loše, ja ću samo da promenim sobu, ništa strašno…
Bilo je svakojako…
Trepnula nije na tešku operaciju, na zračenje, na odnos osoblja…. Nisam mogla od svega da je zaštitim. Sve vreme je šetala koliko može, gledala svoje cveće u velikom staklenom tremu, i na naša pitanja uvek odgovarala – “Ja sam – odlično!”.
Odlično i jeste.
I danas je ista kao i u prvoj rečenici.
Uspravna, kočoperna malena bakica, autentična gospođa, i dalje na štiklama, koja zna šta je smoking štof i prens-de-gal, koja ume ni od čega da napravi sve, koja voli svoju unučicu najviše na svetu i uči je kako u životu prepreke – u stvari – i ne postoje.
I kako ima bar tri idealna rešenja za svaki problem, citira Viktora Frankla…
Uvek nam je govorila:
Podigneš pogled u nebo. Onda polako spuštaš oči dok ti nos ne dođe u ravan Fruške Gore. Onda dalje držiš TAKO.
Ako ti ne držiš do sebe, drugi niko neće – u koju fijoku se metneš, tu jesi.
A kad krečim do 4 ujutru jer ne mogu da ostavim, moram da završim to – iako me niko ne tera, onda mi mala-velika dama donese pitu sa jabukama i osećajno kaže – sine mili, nije ti to baš najnormalnije….
I smeje se kad kažem da se upornost nasleđuje :).
Ilustracija: ravnica.info, bobseastham.blogspot.com
06/10/2010 at 20:28
Samo da kazem, insajderski – znam zenu:)
G-dja N. je sve kao opisano.
Postovanje svakako.
06/10/2010 at 20:37
Hvala lepo, Mr Bossman :)
Imaš i ti jednu takvu :namig: :)
30/10/2010 at 17:20
Divna dama, hrabar čovek i veliki junak. Pošto se upornost nasleđuje, sve mi je jasno. ;)
12/08/2011 at 13:20
Evo, snašla sam se, i nastavljam odakle sam stala :-). Niste ni mogli drugačiji da ispadnete, sve i da ste se trudili :-). Imala sam takvu koleginicu u prethodnoj firmi, kao da ste o njoj pisali, sa sve žustrim hodom na štiklama. Žena za svako poštovanje! I ako ste joj dragi, skinuće vam zvezda s neba, ali ako neko krene da je “zavrće”, bolje da sam sebi iskopa rupu, legne i zartpa se :-). Respect!
12/08/2011 at 15:32
Hvala :).
Da, i ja viđam taj tip žena, ima i sa ćerkom jedna da studira – ista sorta.
Moja mati sada ima 74 godne, sumnjam da ima preko 48 kg, ali je isto – teško onom ko stane pred nju. Samo i dalje misli da smo odreda previše mršavi, Banaćanka :).
15/08/2011 at 09:59
Da, kad rekoste Banaćanka, mislim da je to ta ključna reč ;-). Ima nešto u njima :-). Nadam se da će vam još dugo spremati knedle, štrudle, i ostale đakonije (i rezance s makom ;-) )!