Ja sam – doktor stomatologije

Ne znam zašto, ali otkad sam diplomirala na osnovnim studijama nisam nikad govorila da sam doktor stomatologije; ako zovem kolegu/koleginicu na radnom mestu, onda kažem “ovde doktorica ta-i-ta”, mada i to ponekad zaboravim, pa kad me otkače onda zovem na mobilni…:).

Potpisujem se uvek bez “dr”, osim ako je direktno potrebno (u službenoj prepisci je poželjno da pišemo i broj licence, recimo).
Nisam od onih koji se trzaju na to da li su zubari, stomatolozi, doktori stomatologije ili “protetičari”, ne zakazujem se kod kozmetičara sa “ovde doktorica ta-i-ta”…

Ali, uvek ima izuzetaka…:).

Nedavno mi ulazi postariji pacijent, ali od onih – macana…

Markantan, vrlo visok, suv, “oči na vrh glave”, neće da kaže koliko ima godina (ali je jasno da mi otac može biti), i s vrata počinje priču ko sam – šta sam, kao i svi takvi…

On ne samo da se postavlja sa visine i drsko, sve bolje zna od mene, upada mi u reč i slično, nego čak sebi dozvoljava i da komentariše mene lično: kako treba da kažem mojoj frizerki da me ošiša onako, jer bi mi bolje stajalo…
Ja se pušim, ali se i dalje ponašam pristojno.

Kroz više poseta, čiča ne popušta; ja dalje čujem da mu je supruga lekar (samim tim on zna daleko više o stomatologiji nego ja, naravno), čujem za njegova svetska iskustva kao majstora za ko zna šta, zasipa me pričama o svojim bliskim prijateljima lekarima koji su navodno poznati i bogznakako, ja i dalje – pristojno…

Ne obraćam pažnju, na odlasku uvek kažem da pozdravi suprugu – koleginicu, i tako…

Jednog dana čiča naiđe samo da pogledam jedan kontrolni snimak, i stojeći u vratima reče:
Eee, rekla je supruga da pozdravim dentiste…

Iza mene stoji i ćuti mlađa koleginica, kojoj kreću da izbijaju crveni pečati po licu, i ja odmah krenem, oštro, sa visine, i bezobrazno:
Vidite, dentisti su nekad davno bili viši zubari; a – ako niste znali – ja sam doktor stomatologije.

Čiča, vidno zbunjen tonom i načinom, reče: Pa, ja sam mislio, sve je to isto…
Na čega ja još oštrije:
Nije isto.
Kao što je vaša supruga doktor medicine, tako sam ja doktor stomatologije.
Kako njoj TO piše u diplomi, tako isto piše i meni (diploma visi na zidu), dakle – ja sam  za vas DOKTOR, i zahtevam da mi se tako i obraća, i to i kad nisam prisutna.

Na moje čudo, čiča se brže-bolje izvini, i naglavačke uspe da potrefi vrata, a mlada koleginica i ja smo se smejale još sat vremena…

Modifikovani Caduceus – znak naše profesije

No, nije kraj: sledeći put je došao sa suprugom.
Malena, zgodna, elegantna, vrlo fina, dosta mlađa od njega, vrlo ljupka i zlatna koleginica….

A on – manji od makovog zrna :).
Da ti približim stolicu, mila – jel’ ti smeta otvoren prozor? Želiš da ti odmotam bonbonu (na stočiću su bonbone)?
Možda da zamolim doktorice za čašu vode za tebe? Ja ću brzo, nećeš me dugo čekati…

A mila damica se samo smeška, trepće, govori sa nama najnormalnije, čavrljamo onoliko….

Ala nahranismo dušu, što jes’-jes’… :)

Ilustracije: http://withfriendship.com/images, http://www.communitycare.co.uk/