Ponekad gledam kako lajna klizi, prelećem očima šta sve ljudi pišu, i mislim kako se nikad neću navići na otvorene izjave koje se tiču intimnog života ljudi.
Kao i uživo – dovoljna je jedna rečenica da se jasno vidi da je taj neko usamljen (iako “srećno” udat/oženjen), da je (ne)srećan, da mu fali vitamin P (ili K, svejedno, zavisno od pola :D).
A ja ne mogu da progovorim; ako nisam do 50-te, onda nikad i neću, verovatno…
To je protivno mojoj “religiji”.
Često mislim da su u pitanju samo dve stvari.
PRVO
Neki vide da su u braku/vezi – a sami, ili su odistinski usamljeni, ili prosto ne mogu više da ćute pa progovore javno o ma čemu što ih peče…
Ovi mi deluju vrlo svesni toga što govore, deluje mi da im je i samima jasno da su zapravo usamljeni, i ponekad me njihove rečenice bacaju u očaj.
Nekad su ogorčeni, nekad romantični, ponekad čeznu, ponekad ne – ali često se služe ozbiljnim, teškim rečima, koje pogađaju kao kamen.
No, ne deluje mi da osim mene to vidi još neko, a pogotovo ne onaj “ko treba”…
DRUGO
Deluje mi da neki drugi misle da to prosto tako treba – naglas govoriti o svim detaljima svoje bolesti, muževljevoj švaleraciji, intimnom životu uopšte – svom ili svog deteta (nije retkost), Bog zna.
Tek ovo mi je čudna varijanta…
Dođe mi otprilike kao da na radiju izgovaram da moj muž ima drugu, ili da sam u momentu njegovog razvoda bila u drugom stanju (a njegova deca iz prvog braka starija od mene), da mi se ne diže kad više popijem i sve tome slično.
Ja sam pre milion godina i mužu i detetu rekla ovako:
Ne dao vam dobri Bog da čujem od drugog nešto (bitno) o vama.
PRVO MENI da se kaže, a drugima kako vi hoćete.
Važi i obrnuto.
Ja sam kao @Mister_Hesus – iz dubine duše mrzim lažno saosećanje, prazne savete, glupe i plitke izjave i pitanja koja za cilj imaju samo da još malko prošire neku krvavu rupu koja možda već boli preko svake mere.
Ili, drugačije rečeno: vi koji niste više vrlo mladi, fizički ste sasvim nezanimljivi, u braku ste, i – tvitujete neprekidno o vrlo eksplicitnim temama…
Mislite da vaš bračni drug neće nikad izaći na lajnu?
Da je virtual TOLIKO veliki?
Kako se vaše odraslo dete oseća ako javno kažete o njegovom seksualnom životu ovo ili ono?
Kako i da li uopšte sebe vidite kad krenete da prosipate po lajni nalaze sopstvenog urina?
Da li nekad pomislite da iznošenje ružnih, niskih, prljavih stvari o bivšem/bivšoj – i o vama daje neku sliku?
Ili to danas više uopšte nije bitno?
Instant kafa, instant supa, instant kultura, instant veze, instant čast…
Ilustracija: neatoshop.com
07/07/2012 at 19:31
Veoma je tanka granica između prisnosti koja će nas zbližiti sa ljudima, i one zbog koje ćemo se okolini zgaditi.
Imam utisak da neki od nas koji su u odraslim godinama pokušavaju da ižive tinejdžerski Twitter koji nisu imali. Mnoge stvari tu ne shvatam, od bizarne opsesije Nutellom do prostituisanja svoje porodice i neduhovitih vulgarnosti.
Što rekli latini, Quod licet Iovi, non licet Bovi, ono što je simpatično i duhovito na tinejž lajni, postaje bizarno i nedotupavo kad ga napiše odrastao čovek- žena.
07/07/2012 at 19:37
Znate šta meni čini probleme – ne to što ljudi pišu sve i svašta, to slušam na poslu svaki dan…
Smeta mi kad mene osude zato što ćutim.
Nedavno mi se desilo da me (inače vrlo draga) osoba pita nešto lično; ja sam odgovorila kao i mnogim drugima – da o tome ne govorim. Mislim, nikom van porodice :).
Tviteraš me je DEMONSTRATIVNO unfollow, a meni je – iskreno rečeno – bilo ipak žao… Ja ne mogu i nikad neću javno reći neke stvari, toga ima veoma mnogo.
No, veoma je ružno, zaista.
09/07/2012 at 15:44
Na jednom kraju je bezuslovno ćutanje, čak i kada treba nešto reći. Na drugom je “ružičasta” tv i njen “Trenutak istine”.
Svi smo negde između.
Lično više volim da sam bliži ćutanju.
10/07/2012 at 06:01
Apsolutno; ako nekog zanima – uvek može da pita, a ja uvek zadržavam pravo da kažem da ne želim da govorim o tome, i kraj priče :).
10/07/2012 at 05:40
“Da li nekad pomislite da iznošenje ružnih, niskih, prljavih stvari o bivšem/bivšoj – i o vama daje neku sliku?”
E na ovo sam POSEBNO alergična.
10/07/2012 at 05:56
Ne samo da sam “E na ovo sam POSEBNO alergična.” nego mi se kosa diže na glavi!
10/07/2012 at 06:00
Ma da; a meni je još neobičnije što to iznošenje veša TRAJE – dakle, nije sad bilo, pa se žestilo, pa gotovo – negu dugo traje, čak i kad je nastala i nova veza/brak…