.. jeste, svi smo mi imali tu čast da nam u jednom periodu predaje jedan od tada najvećih naših hirurga, i da mu asistiramo.
Visok, detinje plavih očiju, srednjih godina, bio je plemenit, kulturan, topao čovek, koji je radio i najteže operacije pažljivo i sa osmehom, dok smo mi oko njega otpadali posle operacija od 6 i 9 sati….
Iako je umro davno, i danas nema nijednog živućeg stomatologa, lekara, hirurga koji o njemu neće reći lepu reč.
Bio je umetnik.
Nema kome nije pomogao, ma kako bilo strašno ili teško, ma kako bilo nevezano za njegovu osnovnu profesiju, mi smo ga odreda voleli – i divili se kako jedan od najvećih hirurga te specijalnosti na svetu u to doba, može biti istinski skroman i fini čovek, koji je spreman da sedi celu noć pored pacijenta, da zove od kuće da vidi šta se događa, da dolazi na poziv kao da je stažer….
Predsednici Društva lekara Vojvodine SLD od 1946-2010.
Mislim, treba pomenuti i da u ono doba mito nije bilo izmišljeno, bar ne u tom obliku kao danas – doktor se ponekad častio, i to je sve.
Jednom dođe na odeljenje jedna Slovakinja, sredovečna žena, i upita za tog doktora.
Mi rekosmo da je on trenutno u operacionom bloku, ali da će brzo doći, i ona se okrete – sa svih onih devet sukanja, mahnu rukom, i iza nje se pojaviše dvojica sa tortom.
Ona opet mahnu rukom, oni ostaviše tortu na stolu u lekarskoj sobi, ona reče od koga je i za kojeg pacijenta se zahvaljuje, i ode…
A mi – posedasmo okolo da buljimo u tortu :).
Em mladi i večito gladni, uvek menjali smene, em takvo šta nismo nikad u životu videli: doboš torta, visine petnaestak santimetara, površine bar četvrtine velikog trpezarijskog stola, sa tankim korama koje kao da su lenjirom izvučene, sa savršenom glazurom…
Mati mila :).
Za njega normalno i sasvim očekivano, doktor je, čim je došao, dao svima da jedu, očarano i sa smeškom gledao kako hrabro grickamo svako svoje parče boreći se da jedemo pristojno i da se setimo i da dišemo :) (iako je njegovo parče samo stajalo netaknuto na tanjiru), dalje je dozvolio da se podeli pacijentima koji smeju da jedu tortu, a na kraju smene je rekao da možemo i da ponesemo…
I još je ostalo torte…:).
Taj moj nekadašnji učitelj ima sina, sada mojih godina, koji je lekar i specijalista u hirurškoj grani medicine.
Razlika je samo u tome što ima zelene oči – sve ostalo je isto….:).
……….
Ilustracije: DLV.org.rs, eventbrite.com
Leave a Reply