Kad pacijent uđe, mi uvek kažemo da unese sve što je vrednije, jer se krade sve što nije zavareno za zidove.
Ima ljudi koji se TAKO uprepaste da im još onoliko objašnjavamo da:
– nismo jedini, tako je svuda i već dugo,
– da uopšte nije od značaja da li nas je dvoje ili petoro i kojih smo godina i fizičkih gabarita.
Dakle, odrastao, obično obrazovan čovek koji OVDE živi se zapanji što SVUDA treba da čuva stvari od krađe.
Juče slučajno pomenuh kako sam 1995. platila radniku sadašnjeg Telekoma oko par hiljada maraka da mi se (posle mesec i više čekanja) preseli MOJA poslovna telefonska linija u drugi lokal.
Jedna mlada žena potpuno zapanjeno odma’ reče: ŠTA?! JOŠ JEDNOM STE KUPILI POSLOVNU LINIJU?
Draga, linija je moja, platila sam MITO, u džep tom nekom, jer više nismo mogli da radimo.
I nisam jedina – znam ljude koji su za nekoliko hiljada dobijali i bandere i više brojeva, samo daj kome treba.
Ona nije mogla sebi da dođe od čuda.
Da ne govorim dalje o ličnim iskustvima, a tek da ne počinjem o tome šta sve svaki dan čujem od naoko ozbiljnih i pametnih ljudi.
I sad, šta meni nije jasno:
ŠTA STE VI BRE DOSAD RADILI?
Ti ljudi su odreda zaposleni, odrasli, odavde, nisu živeli na Havajima ili u Švajcarskoj pa sad banuli u neku Srbiju, ovde žive čak i duže nego ja.
KOJI DEO STE PRESPAVALI?
Kasnije, kad se osoba malko povrati od šoka što se ovde krade, pa malko pričamo, ispadne da ima takve otklone od realnosti i za sve ostalo.
Ne sećam se da sam nekad videla da su za bilo šta makar kako-tako “aptejtovani”.
KOJI SISTEM, KOJE OKRUŽENJE OMOGUĆAVA DA LJUDI OVAKVI BIVSTVUJU?
Zaposleni jesu.
Privatnici nisu sigurno, jer čist darvinizam našeg življenja bi ih za 6 meseci izvrnuo naopako.
Porodice imaju.
Kakav im je supružnik? Isti takav?
Ponekad imaju i odraslu (ili bar veliku) decu, kažu li im šta ta deca?
Razgovaraju li ikad s osobama kao što sam ja o životu uopšte?
S kim se druže?
Kako su uspeli da ostanu tako zaštićeni u svom svetu od stakla?
Jedino što mi pada na pamet je da su odrasli i rade u nekim sredinama gde niko ne krade, gde nema korupcije, gde sunce sija i ptičice cvrkuću, ljudi se ne razvode, deca ne umiru i mleko košta 12 dinara.
And… World peace.
Ili sam ja prespavala neki deo? :)
Ilustracija: http://weknowyourdreams.com/
27/09/2015 at 14:31
I ja nailazim na takve.
I uvek se pitam… da li ja živim mimo sveta ili su oni u totalnom autu?
28/09/2015 at 08:17
LJudi beže od stvarnosti.
Nisam sretala takve, ali izgleda da nekima to i uspeva.
28/09/2015 at 22:56
Ljudi koji (po Difoltu:) veruju u sistem – izumiruća vrsta. Ne treba ih kriviti, valja ih uzgajati, ali ne kao pande direktnim ukrštanjem (dobili bismo idiote). Treba indirektno stvarati okruženje slično onom u njihovim glavama, dok se i evolutivno sposobni ne osete dovoljno bezbedno da se počnu bezbrižnije ponašati.
29/09/2015 at 12:21
Svako živi u SVOM svetu. Ponekad je taj bliži a ponekad dalji od stvarnosti – ili od naših shvatanja.
Najgore je u svemu, što tom monteru, i pored svih dokaza, niko ništa nije mogao – bio “uzbunjivač” u samom preduzeću ili van. Razlog je veoma prost: oni koji su trebali da preduzmu nešto i sami su bili takvi!
Ovo poslednje sam jako, jako, kasno shvatio!
Kada sam SA DOKAZIMA upro prst u takvog saradnika, nije se desilo ništa!
Dugo mi nije bilo jasno zašto!