Prvo i osnovno: izgledajte pristojno.

Ne casual, ne fancy, ni slučajno seksi.
Zaboravite upadljiv nakit, kričave boje, XXX RED boju kose i sve tome slično.

Stvar je u tome da auditorijum treba da gleda prezentaciju, A NE VAS.
Izlagač ne sme da privlači pažnju svojom pojavom.

Ovo nije od značaja samo na mojim kongresima/seminarima/bilo kakvim skupovima – itekako je od značaja i na drugim.

Meni se događalo da se pojavim na (vrlo ozbiljnom, međunarodnom) skupu gde su svi (druga profesija) obučeni krajnje ležerno, da ne kažem šta drugo :).
Znate ono: ciganske suknje, muške kožne sandale, mnogo srebrnog nakita sa okultnim simbolima i slično.

Ja, u jednostavnom, kvalitetnom poslovnom kostimu, sa vrhunski kvalitetnim cipelama (maksimalno srednja visina štikle!), kvalitetnom poslovnom tašnom, pravim biserima i sličnim – jesam izgledala kao čudo među njima…
Ali je takvo bilo i poštovanje prema meni, prema mojoj profesiji, prema ustanovi koju sam predstavljala.

Dakle, otmeno, sa klasom, kulturno – verujte da automatski i ugledni i mnogo stariji profesori pređu na VI kad vas vide takvog.

Na bini se držite po strani – nemojte glavom zaklanjati ekran; ne šetajte, ne naslanjajte se na sto (ili nameštaj), ne sedajte.

Ne mašite rukama; ako ne znate šta ćete s rukama, obrćite u ruci pointer, a ako ga nemate – uzmite olovku.

Nemojte tiho govoriti, osim ako nemate mikrofon i razglas.
Meni se prošle godine desilo da imam razglas koji je prestao da radi… A 250 ljudi je preda mnom.
Šta da vam kažem – “mutirala” sam još dva dana koliko sam glasno govorila.

Ne DERNJALA, nego glasno, jasno, razgovetno govorila.
Dakle – ne govorite sebi u bradu, ni slučajno.

Isto tako, ne gleda se u prezentaciju, NIKAD.
Vaše slajdove morate da znate napamet.

Kod nas se smatra popriličnom sramotom čitati ono što je napisano :).

Pošto je prezentacija samo sažet vaš prethodni rad i znanje – to može lako da znači da niste dobro sažvakali bazičnu materiju, a znači i da treba dooobro da se držite kad krenu pitanja.

Pripremom iz prethodnog poglavlja izbegavate zastajanje (kao momak iz live-stream-a), poštapalice, “ovaaj”…
To se isto smatra jadnim.

Trema je poseban problem, čak i izlagačima sa iskustvom.

Prvo i osnovno – tu pomaže dobra priprema iz prethodnog teksta.
Dakle, kada vi i u snu znate gde vam šta piše, i umete naizust da izgovorite i to što je na slajdu i dalje obrazloženje – već to je korak napred.

Drugo: stari trik je da posadite nekog poznatog, a prijateljski nastrojenog u prvi red, i da gledate u njega.
Ali – u svakom slučaju i dalje stoji da gledate u publiku.
Ako možete, dogovorite se i da vam taj neko poznat postavi prvo pitanje – bilo šta na čega odgovor imate u malom prstu, dalje ide lakše.

Ako se svetla ugase, i ne vidite nikog, još bolje – govorite samom sebi, uživajte u lepoti svoga glasa, PRIČAJTE PRIČU.
O tome što znate, što volite, čime ste se toliko bavili.
Jer – zato ste zapravo i došli :).

Treće: Bromazepam od 3 mg ili drugi anskiolitik nikad ne omašuje.
Meni lično nikad nije bio potreban, jer ja se osećam na bini kao kod kuće :), ali verujte da pomaže.

Ima ljudi koji su naoko spetljani mali miševi u životu, ali kao izlagači su sasvim drugačiji.
Znate kako su to postigli?
Obrnuli su svoju predstavu o svemu.

Oni su sebi objasnili da ONI VLADAJU PUBLIKOM, a ne obrnuto.
Dakle, oni ne izlaze na binu sa strahom “šta će publika misliti”, nego sa nadmoći onoga koji vlada.

Ja sam od te sorte – a publika to oseti, i sa malo prakse – možete da ih vodite u željenom pravcu, da ih nasmejete, da ih pitate nešto, da poberete aplauz koji je od srca; samo ako ih shvatite kao prijatelje i kolege, a ne kao neprijatelje.
Stvar poimanja stvari :).

Na kraju izlaganja se zahvalite, i pitajte ima li ko kakvih pitanja.

Rekoh već: ako ne znate odgovor, nemojte lagati i lupetati.
Izvucite se elegantno – na primer, tražite mail da odgovorite slušaocu koji pita.

Ako vam nije jasno, slobodno pitajte da vam se pojasni.
Kako već rekoh, budite spremni na to da u publici itekako može biti ljudi koji daleko, daleko više znaju od vas.

Ako pitanja ima, a i ako ih nema – na kraju se još jednom zahvalite, posebno pominjući predsedavajućeg (i okrećući se ka njemu/njoj); ovo se kod nas smatra pažnjom prema “božanstvu”, poštovanjem prema velični, jer naši predsedavajući to često jesu.

Kod silaženja pazite na stepenike…:).

I – srećno :).

——————————
Ilustracija: http://www.ifmsa-serbia.org/v2/aktivnosti/scome.html?start=5

Pročitajte i ovo: