On nema platu, kao prvo.
Ima onoliko para koliko radi – ali samo teoretski, jer obično radi daleko više nego što zarađuje.

Samim tim, često noću ne spava razmišljajući kako da unapredi svoj proizvod/uslugu, jer mu od toga direktno zavisi zarada.
Građanin drugog reda sam sebi plaća školovanje, što obično znači da radi dve smene – jer jednu radi za pare, za život, a drugu da se doškoluje.

Nije ništa čudno da građanin drugog reda radi (na poslu, i van radnog vremena) stvari koje nemaju blage veze sa njegovim obrazovanjem i osnovnom profesijom.

Oni kreče poslovni prostor u kojem rade, eno jedan izašao u novinama kako je poginuo čisteći sneg sa krova svoje radionice, o spremanju i sličnom da ne govorimo.

Nije bitna profesija – ako je građanin drugog reda slučajno doktor, neće nikad u životu dobiti uniformu od firme, klompe, ma šta od materijala i sve slično.
Vidim da su poštanski službenici dobili vrlo lepe džemperiće i košulje kao radno odelo – građanin drugog reda to nema.

Da – građanin drugog reda odgovara za sve i svašta što mu je na raspolaganju: on sam plaća servis mašina, makar hleba ne jeo (ako nije zaradio), ako ne plati struju – prvo će njega iseći, obično neprekidno misli kako će da iseče uši a zakrpi dupe. Pardon.

O, da – građanin drugog reda svojom imovinom garantuje za dugove koje na poslu napravi. Dakle, nema šale…

Isto tako, građanin drugog reda – što se tiče države – nikad tačno neće znati šta će država da mu uzme od para koje je zaradio.
Ako je zaradio.

Uslovi od strane države se menjaju svaki čas, a greške državnih ustanova su stalne, nikad se ne zna kad će stići da se plati JOŠ 5 ili 255.000.
Bilo koje valute, da se ne lažemo.

Građanin drugog reda ne može da dobije kredit, a teško dobija i bankovnu karticu; može, nije problem – ali pred njega se postavljaju posebni uslovi.

Ako je građaninu prvog reda za kredit potreban jedan žirant, građaninu drugog reda ne samo da treba dva, nego i hipotekarna garancija. Ako pokuša kao pravno lice – samo i jedino pravno lice mu može biti žirant, i to da postoji najmanje pet godina i da banci prikaže sopstveni bilans.
Žirant, mislim.

Građanin drugog reda nema ni blizu takve veze i društveni uticaj kao građanin prvog reda – ma šta da je po profesiji.
Razlog je jednostavan: građanin drugog reda je teško u poziciji da uzvraća uslugu za džabe, jer radi za pare.

Isto tako, ako pokuša redovnim putem nešto da postigne, NJEMU će biti tražene pare kao mito, a ne građaninu prvog reda.
Kako rekoh, građanin drugog reda je izvan sistema, nije “u strukturama”, i teže će postići ma šta, posebno u državi gde se ništa ne postiže redovnim putem.

građanin drugog reda

“Staleška pripadnost” se vrlo često nasleđuje.
Mislim, deca građana drugog reda su ili isto građani drugog reda, ili odlaze u inostranstvo.

Ovo ima veze opet s tim što građanin drugog reda nije u sistemu. Hiljadu puta ste čuli da se čuva radno mesto za dete građanina prvog reda, dok ne diplomira, dok ovo ili ono – za građane drugog reda toga nema.

Građani drugog reda ne dobijaju polutke od sindikata, ne idu za tepsiju ribe na zimovanje, događa se čak da godinama ne idu na more.
Da, građanin drugog reda nema bolovanje, nema godišnji odmor.

Građani drugog reda Boga mole triput dnevno da im se nešto ne desi, jer u protivnom njihova porodica ostaje “na belom hlebu”, možda ni toliko.

Samim tim, rade i zdravi i bolesni, čak i u gipsu, jer – kako rekoh gore – zarade samo kad rade.
Zbog toga što se odraše od rada, što neprekidno brinu, zamene noć za dan i koješta, bolesti ih kose i smrt posećuje daleko pre vremena.

Ako se razbole, veliko je pitanje kakvo lečenje će dobiti: jer građanin drugog reda vrlo često nema zdravstvenu knjižicu.
Ako umru, ne dao Bog, kolektiv neće snositi troškove sahrane, niti će se skupljati pare za venac ili pomoć porodici.

Ako nekom igrom sudbine građanka drugog reda ostane u drugom stanju – ona plaća državi, a ne obrnuto.

Pretežno su u društvu čudno gledani – jer su manjina, s jedne strane.
S druge strane, iskovani na 1001 način, imaju specifičan mindset.
Misle svojom glavom, računaju sjajno, navikli su da rade 25/7, ne libe se da kažu šta misle.

Normalno, ovo ih ne čini poželjnim članovima društva, u raznim “smislovima”.
Sam izraz “građanin drugog reda” nisam ja izmislila – koristi se u svakodnevnom govoru, čak se pojavljuje u štampi.

Građanin drugog reda svojim radom izdržava građane prvog reda.

 
Ilustracija: http://www.artistdirect.com