Glumac

Pre mnogo godina, zovu me na telefon.

Vrlo usplahiren mlađi glas mi objašnjava da njegovog šefa (kako sam tada razumela) boli zub i da je hitno, usred posla su.

Ja smireno kažem da dođu odmah, nekako ćemo se snaći…

Posle pola sata, otvaraju se vrata i ulazi nekoliko mladih ljudi.
Gledaju sebi u cipele, broje prste na rukama, udubljuju se u prazne ćoškove prostorije…
Vrlo čudno.

Za njima ulazi stariji gospodin, visok, prav čovek, i sa očaravajućim osmehom mi kaže da je on pacijent.
Važi.

Posadim ga, pogledam – jedna plomba napola ispala, drugo ništa.

Momci se poređaše po ordinaciji – ali onako: da budu nevidljivi, leđima uz zidove i ćoškove, da što manje prostora zauzimaju, i nastaviše da se bave brojanjem svojih prstiju…

Meni malko čudno, ali navikla sam na svakojake…:).

Onda malko pričam sa starijim gospodinom – jer, bio je baš to: gospodin.

On se smeje, priča mi da je režiser, rade nešto u pozorištu… I dalje mi je samo maglovito poznat, ali – meni su svi ljudi poznati.

I ja se smejem, i kažem mu kako to mora da je zanimljivo – kulise, scena, glumci – cela industrija koja stvara trenutak iluzije… Jes’ da nemam pojma, ali mi deluje jako interesantno.

Na čega gospodin sa osmehom reče:
Zato vam i jeste interesantno jer pojma nemate :D.

Onda mi je pričao kako je i glumac, i malko menjao dijalekte i izgovore da me zabavi – mada je sve vreme govorio kao ja, novosadski.

U jednom mometu ja zastadoh, dok je delovao etching gel, a asistent koji je stajao pacijentu iza leđa poče da pravi znake – da ne stojim, nego da nastavim da radim.

Na to mu kroz smeh rekoh da moram da sačekam da nešto deluje, a gospodin mu kasnije reče da “ne drami”, jer kad pacijent ne drami ne treba ni on da mu glumi mamu :D.

Tek pred kraj posla shvatih ko je zapravo gospodin sa toplim očima i divnim osmehom…
Znate kad se neko smeje, pa mu se i oči smeju? :)

Od svih pacijenata – poznatih ljudi, Branko Pleša mi je ostao u posebnom sećanju…

 
Ilustracija: http://www.brock.fm/