Medicina zasnovana na dokazima je poprilično složena nauka.

Ona obuhvata nizove i nizove predmeta koji se prehodno moraju sažvakati, zadosta kritičkog mišljenja, analize i računanja da bi se došlo do zaključka.

Medicina zasnovana na dokazima je pažljiva, promišljena upotreba najboljih dokaza iz medicinske literature u donošenju odluke o lečenju konkretnog bolesnika [1].

Sama ova početna definicija je dovoljna da se svaki doktor smrzne :), ako iole ima pojma o čemu je reč.

To znači da se individualno kliničko iskustvo mora integrisati sa rezultatima (dokazima) kliničkih studija, koje su metodološki dobro postavljene, i čiji rezultati imaju klinički značaj – odnosno, čija  primena u praksi ima smisla.

Jednostavnije – medicina zasnovana na dokazima je integracija kliničkog iskustva, sistema vrednosti pacijenta (jer – i pacijent se pita pri donošenju odluke!) i – najboljih dokaza iz literature.

Ako za trenutak zanemarimo poznavanje kliničkih predmeta, iskustvo i pacijenta – ovako postavljena definicija podrazumeva odlično poznavanje metodologije naučnoistraživačkog rada, dobro poznavanje kvalitetnih izvora informacija (i pristup tim informacijama), risk-benefit i cost-benefit analize, zadosta epidemiologije, solidno znanje statistike, priličnu dozu kritičkog razmišljanja i zdravog razuma….[2]
I još mnogo čega što nije uvek za štampu :).

U vrlo skraćenoj varijanti, od najvećeg značaja je postavljanje pitanja od kojeg se uopšte kreće, a koje mora da ima četiri dobro definisana elementa:
– precizno definisano stanje pacijenta,
– intervenciju koja se planira,
– alternativnu intervenciju (sa kojom se planirana upoređuje!) i
– ishod koji se očekuje.

Pretpostavljam da počinjete da nazirete gde su sve problemi: svaka jedna stavka u ovom tekstu podrazumeva šumu jednu problema i brdo celih ispitnih predmeta, da ne govorim o ostalom…

Da skratim: od koje je uopšte koristi ovakav pristup, koji iziskuje mnogo vremena, mnogo stručnog znanja, mnogo razmišljanja i rada…?

Pa, prvo – dokazano je da u proseku lekar ne ume da odgovori bar na jedno od tri pitanja koje mu pacijent postavi u toku pregleda.
Ako želi da odgovori, i da odgovor bude validan – ne gine mu evidence based.

Drugo – ili prvo – lečenje pacijenta se pobojšava; nije nimalo svejedno da li će za isto oboljenje dobiti efikasniji lek, da ne govorim o čemu drugom…

Treće: značajno se popravljaju svi aspekti ekonomske opravdanosti izabranog načina terapije – što je u današnje vreme postao faktor broj jedan.
Tzv. farmakoekonomija je nauka koja uči kako da društvo najbolje upotrebi ograničene resurse (jer su uvek ograničeni, da se razumemo) za proizvodnju lekova i potrošnog materijala i kako ih raspodeljuje ljudima i društvenim grupama – a da bi se dobilo na kvantitetu i kvalitetu života… A ovakvih (graničnih) medicinskih nauka ima more jedno.

I – konačno: posledica cele ove duge i dosadne priče je – da se na ovakav način dolazi do tzv. vodiča  dobre kliničke prakse, mi volimo da kažemo – protokol.

Protokole donose ozbiljni konzilijumi ozbiljnih doktora, na osnovu nauke o kojoj je reč u ovom tekstu; oni se ažuriraju vrlo redovno, i sadrže algoritme, prosto rečeno.

Ako vam dođe pacijent sa tolikim pritiskom, sa tom predistorijom, u tim godinama, sa ovim i onim…
…Onda radite to i to, i to se smatra medicinski – naučno i stručno – adekvatnom terapijom.

Ili – još jasnije: ako odete sa pritiskom od 195/145, tahiaritmijom, trnjenjem jedne strane tela, imate 73 godine, prethodnu istoriju tranzitorne moždane ishemije, i lekar vam da Lasix i pusti vas kući – imate osnovu za tužbu, žalbu, šta god da hoćete, po svakom osnovu – jer je terapija apsolutno neprihvatljiva u medicinskom smislu.

Protokoli postoje i kod nas, za neka oboljenja; no, prema ličnom iskustvu zubarice – izgleda da ih ne čitaju baš svi lekari….

Ovo su naši Nacionalni vodiči dobre prakse koje možete preuzeti – svi su u pdf. formatu.

Ja ponekad neki i ponesem sa sobom, kad pobesnim i idem da se svađam sa kolegama…. :)).

_________________________________________

1. Jankovic S. Medicina zasnovana na dokazima. Institut za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.
2. Gray JA. Evidence-based health care. Edinburgh: Churchill Livingstone; 1997. ISBN 0-443-05721-4.

Izvor za ilustraciju: Dr. Shock M.D. 

(Tekst za @krdr, s poštovanjem :)

Pročitajte i ovo: