S jedne strane, nekoliko godina smo imali neki ugovor sa Savezom studenata, i samim tim sam ih viđala jako mnogo…
S druge strane, Presvetli mi je – ko zna zbog čega – u životu dodelio mnogo prijatelja elektroinženjera različitih profila, tako da evo uzeh sebi tu slobodu da i njih malko izogovaram :).
Sad zamislite da godinama, svakodnevno, neprekidno viđate veliki broj studenata različitih fakulteta (za neke, Bože me oprosti, nisam ni znala da postoje :).
Na sopstveno čuđenje, ja sam tokom vremena mogla sa velikom verovatnoćom da pogodim ko je sa elektrotehničkog fakulteta.
Oni su, nekako, svi imali neke zajedničke osobine, s moje tačke gledišta:
– odreda tačni; ne mogu da se setim da se nekad desilo da neko od njih zakasni, čak i ako ima ispit u taj dan kad je zakazan;
– odreda odgovorni pacijenti: pažljivo slušaju, razumemo se odlično, sarađuju sjajno, sve rade kako im se kaže, za mene – fenomenalno :),
– odreda vrlo pristojni, kulturni, ošišani, uredni; nikad nisam videla studenta ETF sa konjskim repom, rajfom, tetovažama i koječime tipičnim za studente nekih drugih fakulteta. Za konzervativnu zubaricu – pohvalna osobina :).
Sad, to je ono što se videlo “na prvu loptu”; u daljim stalnim kontaktima s njima, primetila sam još neke zanimljive stvari…
Za sve te godine, videla sam samo dve studentkinje ETF.
Ostalo – sve muški.
I ti momci čak nisu ni pominjali svoje koleginice, uvek su dovodili neke drugare, često devojke, ali koleginice ne.
Bog sveti zna zašto.
Osim toga, oni su većinom bili… ne baš jako komunikativan svet.
Bili su inteligentni i sa mnogo duha, ali moj utisak je bio da ne vladaju baš veliko socijalnim veštinama, pretežno nisu bili onako šarmantni kao recimo studenti sa nekih smerova ekonomskog fakulteta…
Otvoreno i otresito su odgovarali na moja znatiželjna pitanja, često vrlo duhovito, ali sami od sebe su progovarali nadugačko samo kad je profesija u pitanju.
I to pretežno sa mnogo žara :), ali vodeći računa o tome da me ne udave, ne budu dosadni i slično…
Jednom mi je jedan mladić došao upravo sa ispita, baš sijajući – položio :).
Ja se obradujem k’o za svoje dete, čestitam, pitam šta je polagao – on mi reče nešto kao “diskretna matematika”…
Mene guja ujede da ga upitam šta je to, na čega mi momak sa mnogo dobre volje i žara (koji je inače bio netipičan za njega) objasni relativno ukratko o čemu se radi…
Sumnjam da sam razumela makar jednu celu rečenicu :).
Takođe, ne sećam se da sam videla ijednog studenta ETF da je bio obučen… mislim da se kaže “fancy” :).
Mislim, ja generalno izuzetno retko registrujem šta pacijent ima na sebi, ali se ne sećam da sam na njima viđala ljubičaste košulje “u struk”, patike sa mačjim očima i vazdušnim jastucima, kilograme nakita sa okultnim simbolima kao na studentima nekih drugih fakulteta i slično…
Pretežno su mi delovali kao skroman svet (ne mislim finansijski), obično u gornjaku i farmericama, koji jednostavno ne obraća mnogo pažnju na oblačenje – osim da je uredno i normalno.
Još nešto zanimljivo u odnosu na studente ETF (što nije bilo baš tipično za ostale studente) je bilo da – umeju sami da žive.
Pošto su pretežno bili odasvud i živeli kao podstanari, većinom su umeli da kuvaju, peglaju (sećam se trojice koji su živeli zajedno – čak je imao svako svoju peglu :), itd.
Ma koliko evidentno ne voleli kućne poslove, itekako su se bavili njima – moj utisak.
Čak je jedan od ETF-ovaca mojoj stomatološkoj sestri (sistematično kao i svi oni :) objasnio korak-po-korak kako najbolje da opere džemper od šetlanda – a da ostane mek i da izgleda kao taj na njemu što je izgledao…:).
E, da: na moje zaprepašćenje (i povređenu sujetu :) često mi se događalo da vidim da ti zatvoreni, ćutljivi momci, imaju daleko veću širinu nego što bi čovek pomislio.
Jednom je sedela sa strane jedna moja drugarica (učiteljica) i pitala me onako usput u kojoj zemlji se nalazi neki grad o kojem je upravo čitala u novinama; pacijent – sa ETF-a – je odmah odgovorio, a nas dve smo tražile po internetu još pola dana gde je uopšte država…:).
A to nije bio ni slučajno jedini primer.
Isto tako, viđala sam ETF-ovce koji su manuelno spretniji nego mnogi stomatolozi, da mi Bog oprosti.
Jednom mi je na posao došao jedan školski drug, elektroinženjer, i doneo deo nečega, meni potpuno nepoznatu stvarčicu.
Ličilo je recimo na štampanu pločicu, površine pola kutije šibica, sa nekim čeličnim strukturama odozgo.
Onda mi je objasnio da želi da preseče jednu od tih gornjih čeličnih pločica, ali da bude maksimalno tanak rez, sa ravnim ivicama.
Ja sam mu rekla da to može bez problema, donela nasadnik i najtanju dijamantsku šajbnu, i pitala gde želi da mu presečem taj deo.
On je rekao da će on to sam…
Ja sam mu dala instrument u ruke, kolebajući se, ali je na moje čudo on učinio tačno ono što bih i ja: u levu ruku pločicu, palac desne oslonio na levu ruku (mora da ima oslonac), pažljivo dao gas da vidi da li se šajbna ravno okreće i bez kolebanja presekao pločicu savršeno.
Dodatna opaska: dijamantska šajbna na 120.000 obrtaja prosto nosi; nosi prste, nokte…
Ponekad se stomatolozi sa manje od desetak godina staža i ne usuđuju da je uzmu u ruke….
Šta je reći :).
Danas su ti nekadašnji studenti odavno inženjeri.
I danas su isti – iako zaposleni, čak i vlasnici firmi; i dalje dolaze izbrijani, uredni, kratko ošišani, vedri, relativno ćutljivi….
Moj posao ih zanima, prate očima sve što radim i vole da im se objasni, i dalje su sjajni pacijenti.
Jedna od te dve devojke studentkinje ETF-a koje sam ikad videla je bila sa otprilike navedenim karakteristikama, samo u ublaženoj varijanti – čavrljala je bez problema (i bila veoma lepa :) – nju sam videla samo jednom; ali druga….
Ta druga je kao prvo, bila malko onako… ovaaaj…. još malo pa žensko :).
Vrlo zlatna devojka, ali koščata i bar za glavu viša od mene, hodala je kao pod ručnom, i imala šarma koliko i…
Bolje da se sada zaustavim :).
Jednom je zakasnila, i izvinjavala se zbog toga; rekla je ovako:
Molim vas, doktorka, ne zamerite što sam malo zakasnila, “zakucao” mi se računar dok sam nešto radila, a pošto – znate, ovi novi računari nemaju više ono dugme za reset, onda sam čekala cimera (kolegu) da mi pomogne…
Ja sam se samo blagonaklono osmehnula, šta će siroto dete kad eto ne prave više to dugmence na kućištu…:).
Kasnije mi je drugi prijatelj – elektroinženjer staloženo objasnio da je među njegovim koleginicama bilo devojaka koje žele da postanu inženjeri, i devojaka koje žele da se udaju za inženjere.
Ali – i to je bilo izrečeno – onako, prosto matter of fact, bez osude ili posebnog afekta, i bez skidanja očiju sa monitora :).
Ako smem još da budem slobodna da dodam i ovo: ponekad vidim devojke ETF-ovaca (sada već i supruge). Ako smem i njih da prokomentarišem, kao po nekom “zakonu” su često malene, ljupke, usta ne zatvaraju :), i najčešće nisu sa ETF-a.
I – za kraj, da opet pomenem mog prijatelja “sistemaša”…
Ja sam dobar korisnik, ali ne mnogo više od toga. Umem svašta, vodim računa o svojim računarima, ali mi se desi ponekad da zabrljam nešto. E, ako nešto može da me dovede do ludila, onda je to računar koji neće ono što ja ‘oću :).
I onda ponekad zovem tog prijatelja, koji je inače savršeno cool i deluje kao da se rodio bez živaca, on dođe, ja mu skuvam i prinesem kafu i kiselu i – odem, jer mi skače po živcima i da ga gledam tako staloženog kako radi… :)
Jednom ja njega pitam:
Kako možeš tako hladnokrvno da radiš taj posao, mene računar dovede do ludila, dođe mi čekićem da ga razbijem…. Na čega će on, potpuno cool, ne skrećući oči s monitora:
To je zbog nekompetencije.
Ja zinem da “sevnem”, zaustavim se, počnem da se smejem, na čega mi on dalje jednako staloženim tonom reče:
Pa da. Znaš, ja kad sedim kod tebe na poslu, i gledam kako navlačiš rukavice, uzimaš instrumente, vrtiš se okolo i smeješ se, hvataš se klještima za zub i zavitlavaš se – a i ti i pacijent se smejete – mene znoj obliva; e – tako je isto i sa tobom, strani svet, pojma nemaš, zato te i izluđuje… :).
Nadam se da će moji cenjeni čitaoci i moji prijatelji ETF-ovci ovaj moj mali “elaborat” da shvate kao jedno krajnje dobronamerno i sasvim iskreno razmatranje čoveka koji dugo radi sa ljudima.
Normalno je da svuda i za svakog ima izuzetaka, a vi imate svu slobodu da iznesete sve stereotipe i ogovaranja na temu zubarica koji vam padnu na um :).
A već vidim kako ću jednom da napišem kako zubarice “umeju internet”, mislim – te “jednobitne tete“, kako ih zovu ETF-ovci….:)).
……….
Ilustracije: windowsphone.com, sae.org, blog.giraffejobs.co.uk, centralmobility.co.uk
10/10/2010 at 22:59
Ne mogu ogovarati zubarice, nikad nisam bila kod jedne. Od djetinjstva me prate zubari. Plasim se zubara, ali glumim da sam cool. Prvo neprijatno iskustvo je bilo jos u djetinjstvu, kad sam svoj kaputic objesila u cekaonici i u njemu zaboravila maramice koje mi je mama uredno pripremila i stavila u dzep. Sjela sam na stolicu i Doktor :) (sa velikim D) je popravljao zub, ali kad sam trebala da isperem usta i obrisem se,shvatila sam da su maramice u cekaonici u kaputicu. On je poceo da se dere na mene: Kako neko moze krenuti zubaru bez maramice, to je neodgovorno i bla, bla…Vratila sam se kuci placuci. Taj ciko sad ima privatnu praksu u mome gradu i vrlo je priznat. Mnogi iz mog okruzenja mu idu. Kazu da je i dalje "naters", ali ne kao u mladim danima. Ja njegovu ordinaciju zaobilazim u sirokom luku. Idem kod njegovog dooobrooo mladjeg kolege, koji je jaaaakooooo ljubazan i koji mi uvijek kaze: Nema problema koji se ne moze rijesiti. Vjerovatno bi tako bilo i da nam oboma ponestanu maramice, hahahaha… Obrisali bi me rukavom i idemo dalje.
Eto, to je otprilike moje ogovaranje jednog zubara i traje oko 35 godina. Sta cu, zapamtila kao slon :)
I na kraju, jedno pitanje za zubaricu: Zasto zubari uvijek postavljaju kojekakva pitanja pacijentima kad im oni ne mogu odgovoriti na ista? Prvo im rascavrlje usta, pa im daju lokalnu anesteziju, uguraju tupfere u desni i u tom stanju im obavezno padne na pamet da konverziraju sa pacijentom i da nesto priupitaju? Dok mozak radi mislim:a, jeste podli, a onda vise nista ne mislim, jer mi zubari uglavnom poprave zub i izvuku mozak na odredjeno vrijeme :).
Jesam li Vam se ono vec zahvalila za ove lijepe, jednostavne i shvatljive tekstove? Kao muzika, zaista… Da mi je neko rekao nekada da cu citati "zubara-icu", rekla bih mu da je lud. Sad cutim kao zalivena. I citam, sta cu?
Veliki pozdrav i svako dobro!
11/10/2010 at 07:32
I ja glumim da sam cool :).
Ne znam zašto zubarija priča dok pacijenti ne mogu :).
Ja ponekad pričam nešto smešno, mislim – obično pratim pacijenta, retko pitam nešto što ne može da mi odgovori (eventualno ono: jel' vas boli? onda trepne ili ne, mada i to ne mora, jer vidim iovako).
Eventualno ako me nešto baš u tom momentu interesuje, onda kažem: molim vas, sad ću nešto da vas pitam, a vi upamtite pa ćete mi posle reći, jer ću ja zaboraviti :)), onda se smeju :).
Druga vrsta su, kako ja vidim stvari, kolege/koleginice koje pričaju prosto da ne bude tišina, iz navike, ili – imam jednu koleginicu koja i sa nama priča samo da joj usta ne bi bila zatvorena.
Mislim, to su priče tipa "vremeplov", kako kaže moja ćerka, koje nemaju veze sa realnom životom i ponavljane 50 puta, i kako mi jednom reče stomatološka sestra – doktorka, jeste vi primetili da je dr M. potpuno svejedno da li je neko sluša ili ne? :)
E, to vam je to. Ima ljudi koji nastavljaju da govore bez kraja i konca bez obzira da li ih vi slušate, radite nešto, telefonirate, kucate mailove….
Dakle, moj ukupan utisak je da ima zubara koji pričaju pacijentu (i slušaju ga, itekako), i – koji pričaju koješta, sami sebi ili ko zna zašto, takvi uglavnom i pitaju ono što pacijent ne može da kaže – ne obraćaju pažnju na čoveka kao čoveka.
Žao mi je što ste imali loše iskustvo, Mimozo :(.
Hvala vam na komentaru, imate vrlo lucidno uviđanje :), i da – zahvalili ste se :)), jednom je dovoljno, hvalahvala :)).
Sve najbolje.
12/10/2010 at 10:25
Draga zubarice, mnogo ste me nasmejali postom .:)))
Volim i price i viceve o ETF-ovcima :D
Drago mi je sto se vremena menjaju i sto sve vise i vise ima mnogo lepih devojaka, koje nikako ne zele da se udaju za inzenjere, ali su i te kakve inzenjerke :)))
12/10/2010 at 12:56
Draga Kaća, drago mi je da vam se dopalo :).
Mala je nevolja što je to bilo pre više godina, a moji ETF prijatelji su sada ljudi od preko 49-50 godina, tako da moja razmatranja kasne malko u vremenu.
Osim toga, nekako se događa da onako, u talasima, viđam studente samo jednog fakulteta – trenutno recimo – arhitekture, pa je moje viđenje ažurno najčešće samo selektivno :).
Pozdrav i drago mi je da vas vidim :).
13/10/2010 at 09:57
The pleasure is all mine :)
13/10/2010 at 13:07
Hvala :).
A sad me je jedna mlada koleginica podsetila na još jednu ETF priču, koja ima veze sa @Soulstormerovim pitanjem, e – to ću morati, meni je bilo smešno dva dana :))). Ali moram prvo da pitam za dozvolu….:D.
14/11/2011 at 08:16
Bilo bi neskromno da sebi pripisujem ma i jednu od navedenih osobina ali, nažalost, jako, jako dugo, nisam umeo sam da živim. Naučio sam tek pošto je prošlo mnogo vremena od mojih studentskih dana.
Naravno, bio bih jako zadovoljan ako samo deset odsto navedenih osobina važi i za mene! :)
14/11/2011 at 08:53
Ja sam uverena da važi :). Po meni, vi svi imate bazično sličan način mišljenja, “inženjerski” :).
14/11/2011 at 20:44
Hvala!