To je moj skromni, laički zaključak posle jučerašnjeg radnog dana.
Imam na umu tri određena pacijenta; sva trojica 30+ godina, vrlo inteligentni, obrazovani, zaposleni i situirani, fizički privlačni.
Dvojica su mi posle mog dugog izlaganja terapijskog plana A i plana B, još dužeg obrazlaganja za i protiv, i još dužeg njihovog promišljanja na tu temu, najzad rekla:
‘Ajde vi odlučite umesto mene.
Treći je još bolji: juče mi je rekao da je svoju devojku prosio više puta u poslednjih nekoliko meseci, a da mu je tek nedavno rekla da nije ni primetila.
Majke ti, a kako si je onda prosio – TELEPATIJOM?
O onima koji ne znaju da li bi crnu ili sivu trenerku, da li bi na more s društvom ili s devojkom, da li… Bolje da i ne počinjem.
MENE pitaju šta bi ONI hteli.
Pazite, ovakve odskora viđam maltene svaki dan.
A nisam ih toliko viđala za poslednjih 25+ godina staža…
Takođe, za žene ovo nije tipično, ne pamtim kad sam od ženskog bića čula da NE ZNA šta hoće, nego da odlučim ja (ili neko treći ili deseti).
Očigledno je da je reč o ljudima koji ne umeju sami da odluče.
Uverena sam da je to zbog toga što je oduvek neko drugi umesto njih odlučivao, i neko drugi znao bolje.
U našim uslovima – vrlo verovatno: majka.
Mislim, Majka.
Aman, pustite više malo tu decu.
Neka misle svojom glavom, neka sami upare sebi čarape, neka krenu sami da peglaju i rešavaju da li će ovo ili ono.
Muška ili ženska deca, nije bitno.
Mislim, uvek stoji da umesto njih može da odluči stomatolog, da devojka može da njega da zaprosi (a ne obrnuto), i sve tome slično, ali…
Ilustracija: http://store.kevinhogan.com/decisionpointecourse.aspx
11/03/2015 at 18:05
E, svaka ti je ka’ Njegoševa.
26/03/2015 at 19:48
Ovakvi obično do četrdesete doguraju do toga da su ogorčeni na čitav svet i da im niko ne valja. Pošto nakon više decenija ne mogu da se otrgnu šemi prepuštanja odgovornosti eksternim faktorima, naviknu se pa ni ne primete koliko ih to ograničava u životu.